Share PDF

Search documents:
  Report this document  
    Download as PDF   
      Share on Facebook

CARINE

Pojam, znacaj i vrste carina

Pojam carina

Carina predstavlja dazbinu koja se naplacuje, najcesce, na uvoznu robu u vidu novcanog iznosa, a po utvrdjenim carinskim stopoama u Carinskoj tarifi, bilo u cilju zastite domace privrede, fiskalnih, socijalnih i drugih razloga. Kod nekih zemalja postoji i carina na robu koja sa izvozi iz zemlje, npr. u Indiji na zitarice u cilju prehranjivanja domaceg stanovnistva.

Uloga i znacaj carina

Primarna uloga carina je zastita domace proizvodnje, a sekundarna uloga fiskalni efekat koji ona ispoljava pri punjenju budzeta odredjene drzave

Vrste carina

1.Po pravcu kretanja:

a)uvozne

b)izvozne

c)provozne (tranzitne)

2.Po svrsi carine:

a)fiskalne (finansijske) i zastitne (ekonomske) – fiskalna se uvodi radi povecanja prihoda drzave, tako npr., ako bi neka severno-evropska drzava uvela carinu na juzno voce, to bi predstavljalo fiskalnu carinu jer ne bi imala zastitni karakter po domacu proizvodnju. Medjutim, naplata carine na robe koje se trenutno u zemlji ne proizvode, ali se u skoroj buducnosti ocekuje proizvodnja, predstavljala bi zastitnu carinu. Zastitna carina se uvodi u cilju zastite domace proizvodnje od inostrane konkurencije.

b)Socijalno-politicka carina – uvodi se iz socijalnih i politickih razloga, i tu se radi mahom o izvoznoj carini na odredjene proizvode, npr. zivotne namirnice.

3.Po nacinu obracuna:

a)carine prema vrednosti robe – robu manje vrednosti manje tereti u odnosu na vredniju i skuplju robu.

b)specificne carine – obracunavaju se po jedinici mere, npr. po komadu, litru, metru, kilogramu i sl.

c)kombinovane (mesovite) carine – predstavljaju vid kombinacije prethodne dve.

4.Po nacinu propisivanja:

a)autonomna carina – jedna drzava je zavodi samostalno i nezavisno od medjunarodnih normi snagom svog suvereniteta.

b)ugovorne (konvencionalne) carine – propisuju se na bazi dvostranih ili visestranih sporazuma izmedju drzava. Tako izmedju zemalja clanica EU nema carina pri prometu roba, a postoji zajednicka carinska tarifa prema trecim zemljama.

c)kombinovane – kombinacija a) i b)

5.Po ekonomsko-politickom dejstvu:

a)prohibitivne (zabranjujuce) carine – carine koje su toliko visoke da prakticno onemogucavaju uvoz roba na trziste.

b)retorzivna (ratnicka) carina – protivmera neke drzave prema drugoj koja drzi visoke carine.

c)preferencijalne (povlascene) carine – cilj im je da pospese robnu razmenu sa odredjenim zemljama sa kojima je sklopljen takav sporazum.

d)diferencijalne carine – otezavaju robnu razmenu, sto robu iz jedne zemlje dovodi u nepovoljniji polozaj u odnosu na robu iz drugih zemalja.

e)antidempinske carine – oblik dopunske carine koja izjednacava cenu uvozne robe kada je ona niza od normalne, realne cene, a na to jos ide i redovna carina.

f)kompenzatorne carine – uvode se za robu koja je u zemlji porekla ili izvoza dobila neku subvenciju,premiju u vidu stimulacije izvoza, pa se u cilju neutralisanja tih subvencija naplacuje kompenzetorna carina.

Efekti carina

1)Efekat carina na uvoz - sto su nize carinske stope uvoz je veci, i obrnuto. Tako ukoliko dodje do deficitarnosti odredjenih roba na trzistu, drzava moze snizavanjem carinskih stopa sanirati dati nedostatak.

2)Efekat carina na domacu proizvodnju – carinske stope moraju se odrediti tako da na budu ni suvise niske, kako bi stitile domacu proizvodnju, a ni suvise visoke,da domaca prizvodnja ne bi bila previse zasticena i izolovana, sto bi dovelo do toga da ona zaostane u razvoju.

3)Efekat carina na ponudu i potraznju roba - npr. ako je ponuda odredjenih roba na domacem trzistu mala snizavanjem carinskih stopa moze se uticati na povecanje ponude

inostranih roba. Slicno, ako je ponuda velika, a potraznja mala, povecanjem carinskih stopa moze se uticati na smanjenje ponude iz uvoza.

4)Efekti carina na cene – carina direktno utice na cenu uvozne robe, jer je ukljucena u konacnu cenu robe, koju snosi kupac, uvoznik. Postoji i indirektan uticaj carina na cene, a manifestuje se putem indirektnog delovanja carine na formiranje cena roba domacih proizvodjaca. Povecanje cena uvoznih roba zbog povecanja carinskih stopa posredno vodi povecanju istih ili slicnih domacih roba, zato sto domaci proizvodjaci cene svojih proizvoda cesto odredjuju putem komparacije ovih cena sa cenama robe iz uvoza. Na ovaj nacin cesto dolazi do prenosa inflacije sa inostranih trzista na domace trziste.

5)Kumulativno dejstvo carina – carinska zastita se ne odnosi samo na zastitu finalnih proizvoda, vec i na poluproizvode, i na taj nacin se stite i finalni prizvodjaci i njihovi proizvodi.

6)Protekcionisticki (zastitni) efekat carina – ogleda se u zastiti razvoja domace proizvodnje, zato sto uvozne carine smanjuju konkurentnost inostranih roba na trzistu.

7)Fiskalni efekat carina – to znaci da carine deluju na povecanje drzavnih prihoda, mada u savremenim carinskim sistemima ovo nije primarna uloga carina.

8)Prevaljivanje carina – po pravilu carinu snosi uvoznik, ali je moguce u odredjenim slucajevima da deo carina snosi i prodavac. Npr. kada strani prodavac nastoji da ocuva odredjeno trziste, pposebno ako je na tom trzistu doslo do povecanja carine.

9)Drugi efekti carina:

a)Efekat carina na potrosnju – carina dovodi do smanjenja potrosnje, jer povecava cenu robe koja se uvozi, koju placaju domaci potrosaci.

b)Efekat carina na zaposlenost – rast carinskih stopa deluje tako da se povecava zaposlenost, zbog rasta domace potrosnje, a time i proizvodnje. Medjutim, to je samo na kratak rok, jer se smanjenje uvoza odrazava i na smanjenje izvoza, sto opet smanjuje zaposlenost.

c)Platno-bilansni efekat carina – uvozna carina smanjuje uvoz inostranih roba i tako deluje na platni bilans, jer svaki uvoz znaci i odredjeni devizni odliv.

d)Efekat izvoznih carina i efekat carina na izvoz – izvozne carine zadrzavaju odredjene deficitarne robe na domacem trzistu, ali i onemogucavaju rast deviznog priliva toj zemlji. Medjutim, carina moze i stimulisati izvoz, putem povracaja carinskih i poreskih dazbina. Primer za to je instument drawback-a (povracaja carine) kojim se omogucavalo da se deo naplacene carine povrati uvozniku, poduslovom da uvezenu robu ugradi u finalni domaci proizvod koji ce izvesti u inostranstvo.

Carinska politika

Pojam, uloga i vrste carinske politike

Carinska politika predstavlja svesno usmeravanje drustva na planu carinske zastite, putem niza carinskih instrumenata,kako dugorocnih tako i fleksibilnih.

1)Aktivna carinska politika – njome se pomaze izvoz. U mere aktivne carinske politike spadaju sve vrste subvencija i premija koje su upucene na povecanje izvoza., razne poreske olaksice, povracaji carina, oslobadjanje od mnogih dazbina i taksi pri izvozu domace robe.

2)Pasivna zastitna politika – obuhvata sve mere carinske politike koje se sprovode u cilju ogranicavanja uvoza, kao i vancarinska ogranicenja uvoza u obliku taksi, poreza i sl. Pasivna zastitna politika moze biti; nominalna, realna i efektivna.

a)nominalna carinska zastita predstavlja nominalno opterecenje u Carinskoj tarifi.

b)stvarna (realna) carinska zastita moze se izracunati na osnovu naplacene carine i ostvarene vrednosti uvoza roba.

c)efektivna carinska zastita je ona carinska zastita koja omogucava zasticenim privrednim granama ili delatnostima povoljnije uslove stvaranja dohotka. Carinska zastita omogucava zasticenoj proizvodnji da za svoje proizvode formira cene na istom ili priblizno istom nivou kao sto su cene iz uvoza u koje je uracunata carina.

3)Racionalna i selektivna zastitna carinska politika – carinskom politikom se mora ostvariti zastita domace proizvodnje, ali ne svake i po svaku cenu. Treba stititi onu proizvodnju koja posluje sa razumnim troskovima proizvodnje, a ne onu koja je neperspektivna i zastarela. Takodje, carina ne treba da stiti sve istom carinskom stopom, vec one privredno razvijenije nizom stopom, a manje razvijene visom carinskom stopom. Bitno je odrediti: sta stititi, u kojoj meri, kako i koliko dugo.

4)Instrumenti zastite (protekcionizma):

a)dugorocni instrumenti carinske zastite – tu spadaju: carinska tarifa; carinski zakon (koji uz carinsku tarifu predstavlja najosnovnije zakone iz oblasti carina); carinska osnovica (bez koje nema realne carinske zastite kod svih savremenih carinskih sistema koji usvajaju naplatu carina po sistemu ad valorem); carinska stopa.

b)elasticni (fleksibilni) instrumenti carina i carinske zastite – to su oni instrumenti u carinskom sistemu koji se mogu adekvatno prilagodjavati privrednim potrebama, u odredjenom vremenskom trenutku. Oni ne zahtevaju duzi proces izmena, kao sto je slucaj sa dugorocnim instrumentima, kada je potrebno i zasedanje parlamenta da bi doslo do njihovih usvajanja ili izmena, vec to moze po daleko kracoj proceduri, vrlo efikasno, da ucini po zakonu ovlasceni organ.

carinski kontigenti – predstavljaju instrument elasticne carinske politike pomocu kojeg se moze vrsiti smanjenje postojece carinske stope, odnosno zastite iz Carinske tarife za odredjeni procenat ili se cak nivo zastite moze svesti na nulu. Postoji vise vrsta carinskih kontigenata:

•vrednosni kontigent – limitiran je odredjenim vrednosnim iznosom, npr. kad uvoz date robe dostigne vrednost od 1.000.000$, na dalji uvoz ce se primenjivati redovna stopa iz Carinske tarife.

•vremenski ogranicen kontigent – snizena carinska stopa se primenjuje do odredjenog vremenskog perioda, npr. do 31. decembra neke godine, a nakon toga redovna carinska stopa.

•namenski ogranicen kontigent – snizena stopa vazi samo za odredjene uvoznike, npr. zdravstvene ustanove.

•vremenski neograniceni carinski kontigenti – traju sve dok se ne opozovu od strane davaoca, po pravilu se odnose na sve korisnike.

preferencijalne carine (carinski preferencijali) – njih drzava predvidja u svome zakonodavstvu ili po osnovu medjunarodnih ugovora. Pomocu njih se mogu dati odredjene pogodnosti nekim drzavama u vidu snizenja carinskih stopa ili cak neplacanja carina, a sve u cilju unapredjenja robne razmene sa tim drzavama. U nasem Carinskom zakonu predvidjeno je da pri uvozu roba iz zemalja u razvoju mogu da se odrede preferencijalne tj. povlascene carinske stope, uz uslov da su robe proizvedene u tim zemljama ili da je u tim zemljama vrednost robe uvecana najmanje za 51%.

 

drugi fleksibilni instrumenti carina i carinske zastite

•

dodatna carina – uvodi se kao protivmera, kao oblik borbene ili ratnicke carine.

 

• sezonske carinske stope – uvode se za odredjene poljoprivredne proizvode u

 

 

odredjenom periodu u cilju obezbedjenja stabilnosti domace proizvodnje i

 

 

domaceg trzista. Npr. kod nas Vlada moze pored postojecih stopa uvesti i

 

 

sezonske stope, koje ne mogu biti vece od 20%.

 

•

ramplasman – carinski ramplasman podstice uvoz omogucujuci domacoj privredi

 

 

uvoz bez placanja carina, pod uslovom da u odredjenom vremenskom roku, npr.

 

 

do godinu dana, taj uvoznik izveze robu u istoj vrednosti..

 

•

povracaji carina (drawback) i drugih uvoznih dazbina – ovaj instrument

 

 

omogucava povracaj naplacene carine na robu koja je uvezena (sirovine i

 

 

reprodukcioni materijali), pod uslovom da je ista upotrebljena u proizvodnji robe

za izvoz. Potrebno je u roku od 6 meseci od izvoza podneti zahtev carinarnici koja je izvrsila carinjenje za povracaj carine i drugi uvoznih dazbina.

Instrumenti vancarinske zastitne politike

1)Pasivni instrumenti vancarinske zastite - ne uticu direktno na cenu uvozne robe, ali deluju na kolicinu, pri cemu ogranicavaju njenu ponudu, sto vodi povecanju cene domace istovrsne ili slicne robe.

admistrativne zabrane i procedure:

•robni rezim – ima za cilj da ogranici uvoz odredjenih roba, u odredjenom vremenskom peridu, sto se postize izdavanjem radnih dozvola i davanjem uvoznih kvota.

•zabrana uvoza i izvoza – npr. zabrana uvoza opasnih otpadnih materija.

•sistem dozvola – neke robe se mogu uvoziti i izvoziti samo uz odgovarajuce dozvole. Tu spada oruzje, municija, neki plemeniti metali ,umetnicka dela i sl.

•sistem kvota – oblik ogranicavanja uvoza. Vlada utvrdjuje kvote za uvoz roba po vrednosti, odnosno kolicini i dinamiku uvoza za period od godinu dana. Korisnici kvota, za robe koja je razvrstana po kvotama, iste koriste po redosledu prijema dokumenata za carinjenje. Jedan korisnik moze koristiti najvise 10% opste kvote. Za uvoz koji je veci od pojedinacne ili opste kvote placa se carina uvecana dva i po puta.

2)Drugi instrumenti vancarinske zastite - tu spadaju:

•posebne uvozne dazbine i takse

•posebne dazbine pri uvozu poljoprivrednih proizvoda

•porez na promet PDV

•mere administrativne procedure

•pribavlanje atesta, sertifikata, uverenja i sl.

Medjunarodna carinska saradnja i carinski sporazumi

Multilateralna (visestrana) carinska saradnja i carinski sporazumi

Njen cilj je da unapredi medjunarodne carinske sisteme i oblike saradnje. Plod ove saradnje su mnoge medjunarodne organizacije (GATT- opsti sporazum o carinama i trgovini; Svetska trgovinska organizacija; Medjunarodni monetarni fond i dr.). Putem medjunarodne carinske i spoljnotrgovinske saradnje, stvaraju se mnoge regionalne ekonomske integracije ciji je cilj nesmetani promet roba, kapitala i lica, uz pojednostavljivanje procedura i uvodjenje mnogih uvoznih olaksica i beneficija (neplacanje carina i drugih dazbina), primer su EU, EFTA , LAFTA, CAFTA i dr.

Bilateralni (dvostrani) carinski sporazumi

To je sporazum izmedju dve drzave u cilju resenja niza zajednickih carinskih aranzmana , kao sto su: oslobodjenja od placanja carine u malogranicnom prometu, druga oslobodjenja od placanja carina, neke olaksice za drzavljane obe drzave i sl.

Carinski sistem

Pojam carinskog sistema

Carinski sistem predstavlja sredjenu celinu instituta i pravnih propisa (autonomnih i medjunarodnih) koji se primenjuju na odredjenoj carinskoj teritoriji. Ti instituti su : carinska roba, carinski nadzor, carinsko porucje, linija, obaveza, obveznik, oslobodjenja od placanja carine i dr.

Carinski suverenitet je pravo odredjene drzave da primenjuje odredjeni sistem carina i carinske zastite.

Carina i carinski sistem svake zemlje su znacajni regulatori uvoza, a ime i zastite domace proizvodnje.

Ne moze se trgovati bez dovoljnog poznavanja osnovnih instituta i instrumenata carinskog sitema svoje zemlje i zemlje potencijalnog partnera.

Mada drzave svoje carinske sisteme uredjuju autonomno, snagom svog carinskog suvereniteta, oni ipak uglavnom nisu potpuno autonomni, vec su prozeti nizom medjunarodnih propisa, sto je korisno, jer unificiranje nekih resenja u carinskim sistemima vise drzava dovodi do efikasnijeg i brzeg sprovodjenja carinskog postupka.

Vrste carinskih sistema

1)Autonomni carinski sistem – podrazumeva regulisanje osnovnih instituta iz oblasti carina bez ikakvog inkorporiranja medjunarodnih konvencija u carinski sistem te drzave. Takvih drzava danas gotovo da nema, cak su i drzave koje su ranije bile zatvorene i izolovane (Kina, Kuba i dr.) sada otvorene.

2)Kombinovani carinski sistem – carinski sistem koji, pored niza autonomnih resenja, u sebi sadrzi i niz medjunarodnih pravnih resenja.

Carinski sistem Evropske Unije

Belgija, Holandija, Italija, Francuska, SR Nemacka i Luksemburg su 01.01.1958. stvorile uniju potpisivanjem ugovora, kojoj su se kasnije pridruzile jos neke zemlje. Cilj unije bio je stvaranje zajednickog trzista, koji je i ostvaren 1995. kada su ukinute carine medju clanicama i uvodjenjem zajednicke valute – eura 2002.

Evropska unija je 1992. usvojila Carinski Zakon kojim se regulisu osnovni instituti iz oblasti carina, koji se primenjuju na podrucju unije jednoobrazno.

Prema sporazumu iz 1970. SFRJ je dobila najpovlasceniji tretman od EEZ, kako u pogledu carine pri uvozu roba, tako i u drugim pogodnostima, npr. pri obavljanju carinskih formalnosti i carinjenja. SFRJ je imala veliki izvoz roba na ovo trziste, i to poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Carinski sistem SR Jugoslavije

Nivo carinskih stopa u Carinskoj tarifi krece se od 0 do 40%, a pored stope carine i dazbine za carinsko evidentiranje (1%) deluju i instrumenti vancarinske zastite.

Carinski zakon SRJ regulise osnovne institute iz oblasti carina.

U carinski sistem SRJ inkorporirane su i mnoge medjunarodne konvencije, bilateralne i multilateralne.

Razvoj carinskog sistema u Jugoslaviji

1)Do drugog svetskog rata

-prvi carinski zakon donet je 1850. (Zakon o ustrojenju djumruka)

-1899. donet je Carinski zakon.

-1918. dolazi do stvaranja Kraljevine SHS i godinu dana kasnije Ministarski savet donosi odluku da se rasprostire vaznost Carinskog zakona na celu teritoriju (sa izmenama i dopunama).

-1904. Zakon o opstoj Carinskoj tarifi Kraljevine Srbije

-1925. pocinje da se primenjuje Predlog Zakona o opstoj carinskoj tarifi sa uvoznim i izvoznim carinama.

2)Posle drugog svetskog rata

Od 1948. do raspada SFRJ usvojeno je vise carinskih zakona, gde je svaki bio detaljniji i imao savremenija resenja i inkorporirana medjunarodna carinska resenja.

3) SR Jugoslavija

1992. donet Carinski zakon i usvojena dva Zakona o carinskoj tarifi, 1994. i 1997.

Osnovni instituti carinskog sistema SRJ

1)Carinska linija i carinsko podrucje

•carinska linija – granica, linija koja odvaja carinska podrucja 2 drzave. U vecini slucajeva se poklapa sa drzavnom granicom, ali ima i izuzetaka (npr. od 1925. do 1975. Solun ja bio slobodna carinska zona pod carinskim suverenitetom Jugoslavije.)

•carinsko podrucje – teritorija na kojoj se primenjuju carinski propisi odredjene zemlje. Predstavlja teritoriju odredjene zemlje, a izuzeci su carinski iskljucci i prikljucci, npr. Solun.

2)Carinski prelazi,putevi i vreme prelaska carinske linije

•carinski prelazi - su identicni sa granicnim prelazima, obuhvataju odredjeno podrucje sa odgovarajucim objektima i opremom. Promet kontrolisu carinski organi. Postoje i granicni prelazi za pogranicni saobracaj gde mogu prolaziti i prenositi robu

samo lica koja to pravo imaju na osnovu zakona ili medjunarodnog ugovora (dvovlasnici, vatrogasci i sl.).

•carinski putevi – su pravci preko kojih se carinska roba transportuje preko carinske linije. Mogu biti : zeleznicki, drumski, morski, recni, jezerski, vazdusni.

•vreme prelaska carinske linije – prenos carinske robe i prelaz prevoznih sredstava preko granicnih prelaza moze se obavljati u svako doba, a drugi prelasci lica samo danju, osim ako nije propisano drugacije.

3)Carinsko-pogranicni pojas – je pojas u kome se sprovode pojacane mere carinskog nadzora, obuhvata povrsinu do 15 km u dubinu teritorije (SRJ).

4)Pogranicni-malogranicni i dvovlasnicki promet

•malogranicni promet – promet u pogranicnom podrucju, moze ga obavljati stanovnistvo koje zivi u tom podrucju i preduzeca registrovana za tu delatnost. Sporazumima se regulisu pitanja potrebnih isprava, mesta prelaza i sl.

•dvovlasnici i dvovlasnicki promet – dvovlasnici su lica koja zive na teritoriji jedne drzave, a imaju imanja na teritoriji druge. Oni imaju pogodnosti koje se ogledaju u dozvoli prenosa stvari potrebnih za obradu imanja i sl.

5)Carinske unije, carinski savezi i carinsko pripajanje

•carinska unija – oblik ujedinjenja dva ili vise samostalnih nacionalnih carinskih podrucja u podrucje sa jedinstvenom carinskom tarifom, npr. Evropska unija.

•carinski savezi – oblik ujedinjenja gde je veza u carinskom smislu slabija nego kod unije. Unutrasnje carinske linije nisu sasvim ukinute, ukidanje carina ide postepeno, smanjivanjem carinskih stopa.

•carinsko pripajanje – oblik carinskog ujedinjenja gde se manja drzava ili deo njenog carinskog podrucja pripaja vecoj drazavi, u carinskom pogledu, pri cemu gubi carinsku suverenost.

6)Carinska roba – svaka roba namenjena zadovoljenju ljudskih potreba koja se kupuje i prodaje pri medjunarodnim razmenama. Ona postaje carinska tek prelaskom carinske linije, mada ima i izuzetaka od tog pravila, npr. kod inostranih ulaganja u nasu privredu, moze se desiti da je roba prodata inostranom kupcu namenjena za ugradnju u neko zajednicko postojenje na nasoj teritoriji, pa se smatra carinskom robom iako ne napusta nasu teritoriju.

A)pojam i karakteristike carinske robe

a)carinska roba je pokretna stvar – dakle nekretnine ne mogu biti carinska roba;

b)prelazak robe preko carinske linije – pravilo je da carinska roba to postaje prelaskom carinske linije. Ovo pravilo ima izuzetaka, npr. prevoz robe vozom na relaciji Jasa Tomic – Medja, gde pruga jednim delom prolazi kroz carinsko podrucje Rumunije. Takva se roba smatrala carinskom, ali se na nju nije placala carina. Tu je i gore navedeni slucaj sa stranim ulaganjima, kad roba ne prelazi liniju ali se smatra carinskom robom. Jos jedan primer – brodovi koje domaca preduzeca nabavljaju u inostranstvu nekada pocnu da bivaju privredno korisceni i pre njihovog prelaska preko carinske linije, pa za njih obaveza placanja carine nastaje danom dobijanja privremenog plovidbenog lista i pre njihovog prelaska carinske linije;

c)promet carinske robe preko carinske linije, uz ucesce ljudske volje – da bi carinska roba to bila ona mora carinsku liniju preci uz ucesce ljudske volje. Tako se kada ribe u reci predju carinsku liniju, ta riba ne smatra carinskom robom, dok se prelazak ribe u akvarijumima ili zaledjene ribe smatra izvozom carinske robe;

d)carinska roba ima upotrebnu vrednost – tako se carinskom robom ne moze smatrati npr. ljudski les, pa se ne carini vec samo se nad njim sprovode mere nadzora;

e)carinska roba ima vrednost;

f)carinsku robu cine nicije i napustene stvari inostranog porekla;

g)carinska roba je pod carinskim nadzorom – nadzor podrazumeva mere koje se odnose na sprecavanje neovlascenog postupanja sa carinskom robom i na obezbedjenje njene istovetnosti (stavljanje carinskih plombi, uzimanje uzoraka, fotografija, cuvanje i dr.), dok se nad njom ne sprovede postupak carinjenja. Uvozna carinska roba je pod rezimom nadzora od momenta prelaska preko carinske linije do izvrsenog postupka carinjenja. Izvozna roba je pod rezimom nadzora od izvrsenog izvoznog carinjenja do prelaska preko carinske linije i napustanja carinskog podrucja zemlje u kojoj je obavljeno carinjenje;

h)carinska roba ima svoje mesto u carinskoj tarifi – Carinska tarifa je sredjen spisak roba sa odgovarajucom predvidjenom carinskom stopom za svaku od njih.

B)sta se ne smatra carinskom robom u carinskom sistemu SRJ – javne isprave; pismonosne posiljke koje ne sadrze carinsku robu; pravna i finansijska dokumentacija; cekovi, menice, obveznice, akcije i efektivni stani novac koji je platezno sredstvo.

C)vrste carinske robe – podela se moze izvrsiti po vise kriterijuma: carina moze biti uvozna, izvozna ili provozna; roba koja se uvozi privremeno ili definitivno; roba koja je oslobodjena placanja carine i ona koja to nije.

7)Smestaj carinske robe - posebno bitan institut u carinskom sistemu kojim se omogucuje da roba bude pod carinskim nadzorom dok se nad njom ne obavi odredjeni carinski postupak. U skladu sa carinskim zakonom SRJ carinska roba se moze smestati u: carinska skladista i smestilista, zeleznicko-carinske magacine, konsignaciona skladista, specijalizovana skladista strane robe i robe domace proizvodnje, centralna skladista, slobodne i carinske zone, prostorije u kojima se odrzavaju medjunarodni sajmovi i izlozbe i slobodne carinske prodavnice. Carinarnica moze da odobri smestaj i u druge prostore i prostorije.

• zeleznicko-carinski magacin – zatvorena prostorija, sluzi za smestaj carinske robe koja se prevozi zeleznicom. Prostorije odredjuje zeleznicka stanica u saglasnosti sa carinarnicom. Postoje dve brave, jedan kljuc ima zeleznica, drugi carinarnica. Za robu je odgovorna zeleznica.

• carinsko skladiste – zatvorena prostorija ili pokriven i ogradjen prostor kojim upravlja preduzece ciji je predmet poslovanja uskladistenje robe. Otvara se u mestu gde postoji carinarnica ili njena org. jedinica, uz njeno odobrenje . Tu se smesta uvozna neocarinjena roba, izvozna ocarinjena i roba koja se provozi.

• carinsko smestiste – zatvorena prostorija ili ogradjeni prostor, pokriven ili nepokriven, koji preduzecu ili drugom pravnom licu sluzi za smestaj samo njegove uvozne neocarinjene robe. Otvara se u mestu sedista carinarnice, uz njeno odobrenje. Tu se mogu obavljati i radnje u vezi sa oplemenjivanjem robe (prepakivanje, ciscenje, sortiranje i dr.)

• konsignaciona skladista – zatvorena prostorija ili ogradjen prostor, pokriven ili nepokriven, koji otvara preduzece registrovano za spoljnotrgovinski promet, radi smestaja uvozne carinske robe stranih firmi sa kojima ovo preduzece ima ugovor o konsignacionoj prodaji. Otvara se uz odobrenje carinarnice u mestu u kome postoji

carinarnica. U odobrenju mora biti naglasena vrsta i ukupna vrednost robe za koju je odobren smestaj.

•specijalizovana skladista strane robe i robe domace proizvodnje – mogu se otvarati u lukama otvorenim za medjunarodni saobracaj radi snabdevanja stranih i domacih plovnih objekata i vazduhoplova.

•centralno skladiste – zatvorena prostorija koja sluzi preduzecu registrovanom za drzanje slobodne carinske prodavnice za smestaj robe. Otvara se u mestu gde postoji carinarnica, uz njeno odobrenje. Tu se moze smestati uvozna carinska roba u svojini stranih lica namenjena prodaji na domacem trzistu i roba domace proizvodnje.

•slobodne carinske prodavnice – otvaraju se na granicnim prelazima, za prodaju robe putnicima koji idu u inostranstvo, koji dolaze ili su u tranzitu.

•carinske zone u SRJ – carinska zona je deo carinskog podrucja gde se primenjuju posebne olaksice u pogledu carinskog postupka. Tu se obavljaju operativne radnje u vezi sa istovarom, utovarom, pretovarom i uskladistenjem roba koje se izvoze, uvoze ili provoze, kao i priprema robe za trziste (sortiranje, merenje, markiranje, pakovanje…). Dozvoljen je promet robe na malo u cilju snabdevanja saobracajnih sredstava u medjunarodnom saobracaju i promet prehrambenih proizvoda za ugostiteljske usluge u carinskoj zoni.

•slobodne zone – su deo teritorije SRJ koji je posebno ogradjen i oznacen, na kome se obavljaju delatnosti pod uslovima utvrdjenim Zakonom o slobodnim zonama. One mogu biti potpuno slobodne ili sa ogranicenim funkcijama. Kod prvog oblika je dozvoljeno ne samo skladistenje robe, vec i obrada, prerada, oplemenjavanje, uz mnoge carinske pogodnosti (neplacanje carina i drugih uvoznih dazbina za robu koja se uvozi u slobodnu zonu, a koja je namenjena za proizvodnju robe za izvoz). Za robu koja je proizvedena u zoni dobija se uverenje da je proizvedena u Jugoslaviji ako je bar 51% njene vrednosti stvoreno u Jugoslaviji. Slobodnu zonu mogu osnovati domaca i strana pravna lica, a osnivacki ulog stranog lica ne sme preci 49% (to je vazilo do jula 2006.). Slobodne zone bi trebalo da privuku sto vise stranog kapitala i inostanih tehnologija, uz mnoga carinska i vancarinska oslobodjenja i jeftinu radnu snagu. Kod nas se slobodna zona moze osnivati na podrucju onih mesta koja imaju pomorsku luku, vazduhoplovno ili recno pristaniste otvoreno za medjunarodni saobracaj i na magistralnim putevima ukljucenim u mrezu evropskih puteva. Ako se roba iz slobodne zone izvozi na jugoslovensko trziste, tretira se kao svaka druga uvozna roba.

8)Carinska obaveza i carinski obveznik

•nastanak carinske obaveze – ona nastaje u momentu prelaska preko carinske linije, ali se iznos carina i drugih dazbina za robu koja se uvozi utvrdjuje na dan podnosenja carinske deklaracije (kod nas je na snazi taj princip, a postoje i drugi, npr. na dan placanja, na dan podizanja robe ispod carinskog nadzora). Nekada se odstupa od pravila da obaveza nastaje prelaskom carinske linije: brodovi kupljeni u inostranstvu koji se pocnu koristiti privredno pre prelaska carinske linije imaju obavezu placanja carine od momenta dobijanja privremenog plovidbenog lista; za robu smestenu u konsignacionom skladistu obaveza nastaje na dan kada kupac preuzme robu…

•sta ne podleze obavezi placanja carine – roba koja je izvezena, a u zemlju se vraca neprodata ili zato sto ne odgovara obavezama iz ugovora; roba koju su nasi drzavljani izvezli, a vraca se iz inostranstva; dokumentacija vezana za medjunarodne kokurse i

licitacije; stampani i snimljeni materijal iz oblasti kulture, prosvete i nauke; televizijske, filmske i druge vesti i slike; potrosni materijal koji se besplatno prima iz inostranstva namenjen ucesnicima medjunarodnih konferencija i sl.; roba koja se prodaje u slobodnim carinskim prodavnicama…

•prestanak carinske obaveze – ona prestaje od momenta kada su carina i druge dazbine placene ili ako se roba unisti dok je pod carinskim nadzorom. Medjutim, ako je roba nestala dok je pod nadzorom, carinu ce platiti lice koje je za nju bilo odgovorno.

•carinski obveznik - fizicko ili pravno lice koje je duzno da plati carinu kojom je roba pri uvozu opterecena. Prava carinskog obveznika: on ima pravo da uvezenu robu vrati u inostranstvo i pre i posle izvrsenog carinjenja; da pod carinskim nadzorom izvrsi pregledrobe pre carinjenja; dacarinarnici podnese prigovor na njen nalaz u pogledu utvrdjenih elemenata o robi (kakvoci, vrsti, kolicini, vrednosti, razvrstavanju po carinskoj tarifi…); da podnese prigovor protiv utvrdjenog proracuna carine i drugih dazbina; da trazi povracaj carine ako nije zakonito obracunata. Obaveze cariskog obveznika: da za robu podnese carinsku deklaraciju ili ovlasti speditera za to; da u deklaraciji oznaci elemente robe koja se carini; da podnese odgovarajuce pratece isprave (fakturu, prevoznu ispravu, razna uverenja…).

9)Carinjenje robe

•prijem deklaracije – deklaracija (jedinstvena carinska isprava) podnosi se od strane carinskog obveznika ili lica koje je ovlastio. U deklaraciji carinski obveznik navodi odgovarajucu tarifnu oznaku i stopu carine za tu robu. Po prijemu deklaracije carinarnica utvrdjuje da li je pravilno popunjena, da li su prilozene potrebne pratece isprave, da li je uvoz ili izvoz robe zabranjen, da li se podaci iz prilozenih isprava slazu sa podacima u jedinstvenoj carinskoj ispravi. Ako se utvrde nedostaci ili neispravnosti, deklaracija se vraca podnosiocu, uz naznaku o nedostatku, ili se deklaracija prima, uz obavezu da se ispravna dostavi u roku od dva dana, ali samo u slucaju kada obracun carine nije ugrozen tim greskama.

•pregled robe, utvrdjivanje carinske osnovice i svrstavanje roba po carinskoj tarifi – na osnovu primljene deklaracije carinarnica obavlja pregled robe i pri tom utvrdjuje da li su navedeni podaci tacni, da li se roba svrstava u tarifni broj koji je podnosilac oznacio.

•obracun i naplata carine i drugih dazbina – nakon pregleda robe sledi obracun i naplata carina i drugih uvoznih dazbina. Podnosilac deklaracije ne moze podici robu pre placanja carina i dazbina. One se placaju u roku od osam dana od dana prijema obracuna, a u slucaju kasnjenja placa se i kamata.

10)Oslobodjenja od placanja carine - mogu biti preuzeta iz medjunarodnih konvencija (oslobodjenja za medjunarodne organizacije, sefove stranih drzava, diplomatska i konzularna predstavnistva i njihovo osoblje, licni prtljag putnika) ili biti rezultat bilateralnih konvencija koje je nasa zemlja zakljucila sa nekom drzavom, narocito za gradjane koji zive uz granicu (dvovlasnici). Povlastice se mogu odnositi na gradjane ili pravna lica. Gradjanima se daju sledece povlastice: neplacanje carine na licni prtljag, na predmete domacinstva do odredjenog iznosa ko su u inostranstvu proveli bar dve godine na radu, na nasledjene predmete iz inostranstva, na sopstvena dela koja se uvoze iz inostranstva (umetnici, knjizevnici, naucnici). Povlastice za pravna lica: oslobodjenje od placanja carine ako se uvozi oprema unistena u pozaru, ratu i sl., ako je vrednost

unistene opreme veca od 15% ukupne neamortizovane vrednosti opreme preduzeca i ista se ne proizvodi u zemlji; preduzeca u oblasti zdravstva, za specificnu opremu.

11)Privremeni uvoz i izvoz roba - takva roba se u zemlji gde privremeno boravi moze izmeniti (dorada, prerada, obrada, ugrada i sl.) ili tamo moze biti u cilju izlaganja na sajmovima, ispitivanja, demonstracije ili zakupa (lizing). Sve se to obavlja pod carinskim nadzorom. Podnosi se deklaracija za privremeni uvoz ili izvoz. Podnosilac je obavezan da carinarnici uplati iznos obracunatih carina i drugih dazbina ili podnese garanciju banke. Taj iznos mu se na njegov zahtev vraca kad roba bude vracena u inostranstvo. Pri vracanju robe koja je privremeno izvezena u cilju prerade, dorade, placaju se carine i dazbine obracunate na vrednost izvrsene prerade. Roba se moze uvoziti i u zakup – lizing. Radi se o npr. novim komjuterskim tehnologijama, savremenim vazduhoplovima i drugim tehnickim sredstvima, gde se nedostatak novcanih sredstava resava putem lizinga, gde korisnik lizing opreme placa u jednakim ratama, cesto godisnjim, zakupninu davaocu opreme, a drzavu namiruje takodje u ratama placanjem carine i drugih uvoznih dazbina na 1/5 vrednosti privremeno uvezene lizing opreme.

Carinska vrednost

1)Pojam i znacaj carinske vrednosti – carinsku vrednost robe utvrdjuje oficijelni drzavni organ – carinski organ koji na bazi deklarisane vrednosti od strane poreskog obveznika utvrdjuje da li je ista tacno prikazana.

2)Vrste carinske vrednosti i medjunarodne konvencije o carinskoj vrednosti

•carinska vrednost prema Briselskoj konvenciji – ova konvencija je starijeg datuma, polazila je od toga da se vrednost robe pri uvozu utvrdjuje na bazi “normalne cene”, cene koja vlada na otvorenim medjunarodnim trzistima. Zasnivala se na paritetu CIF tj. “franko granica”, dakle vrednost robe se uvecavala za iznos troskova koji robu terete do mesta ulaska robe u carinsko podrucje zemlje.

•carinska vrednost na bazi clana GATT-a – predvidja se napustanje utvrdjivanja carinske osnovice na bazi “normalne cene” i umesto nje prihvatanje “transakcijske cene”, odnosno ugovorene, stvarno placene cene.

3)Carinska osnovica u SRJ - carinska osnovica, koja predstavlja vrednost robe na koju se primenjuju carinske stope iz Carinske tarife, utvrdjuje se na bazi ugovorene, transakcijske cene, dakle cene koja je stvarno placena za robu radi uvoza u zemlju. S obzirom da je vrednost robe, kao carinska osnovica, ne samo fakturna vrednost robe, već njena vrednost utvr ena na bazi transakcijske vrednosti na paritetu franko (ili CIF) jugoslovenska granica (ili luka), za tačno utvr ivanje takve vrednosti nužno je da se u momentu carinjenja raspolaže odre enim dokumentima na osnovu kojih se vrednost može utvrditi. Kada se za robu koja se uvozi ne moze utvrditi carinska osnovica na bazi stvarno placene cene, za carinsku osnovicu se uzima ugovorena cena slicne robe kupljene radi uvoza u SRJ u priblizno isto vreme kao i roba koja se carini.

4)Troskovi i izdaci koji se uracunavaju u carinsku osnovicu

•troskovi prevoza

•troskovi osiguranja

•provizije posrednika, osim provizija za kupovinu koju placa kupac – u carinsku osnovicu uracunavaju se provizije kao sto su: agentska, brokerska, zastupnicka, konsignaciona, komisiona, spediterska i dr.

•troskovi pakovanja i koriscenja kontejnera

•troskovi utovara, pretovara i istovara

•srazmerni deo vrednosti sirovina, repro-materijala i delova nabavljenih u inostranstvu, koje je kupac obezbedio besplatno ili po snizenoj ceni, a koji su utroseni u robu koja se uvozi

•srazmerni deo vrednosti alata i sl. je kupac obezbedio besplatno ili po snizenoj ceni, a koji su korisceni u proizvodnji robe koja se uvozi

•srazmerni deo vrednosti usluga izvrsenih u inostranstvu koje kupac placa a koje su potrebne za proizvodnju robe koja se uvozi

•naknade i troskovi u vezi sa koriscenjem prava na upotrebu patenata, znaka ili inostrane fabricke ili trgovacke marke, osim kada se roba uvozi sa pravom reprodukcije

5)Troskovi i izdaci koji se ne uracunavaju u carinsku osnovicu

•kamate na kredit koji se odnose na placanje robe koja se uvozi

•sva snizenja cene ugovorena i ostvarena pre uvoza, a izuzetno i kasa-skonto ostvaren nakon uvoza

•izdaci za izgradnju, montiranje i odrzavanje industrijskih postrojenja, masina ili opreme nastali u SRJ

•troskovi prevoza, utovara, istovara, pretovara i osiguranja nastali u SRJ

6)Carinska osnovica za robu koju uvoze pravna i fizicka lica

•carinska osnovica robe koju uvoze pravna lica utvrdjuje se napred navedenim metodama koje predvidja Carinski zakon

•carinsku osnovicu za robu koju uvoze gradjani utvrdjuje carinik, a roba se carini po jedinstvenoj carinskoj stopi od 15%.

Carinske tarife

1)Pojam carinske tarife – Carinska tarifa predstavlja sredjen, sistematizovan spisak roba sa carinskim stopama.

2)Vrste (podele) Carinskih tarifa

a)carinske tarife u uzem i sirem smislu – u uzem smislu predstavljaju sredjeni spisak carinskih roba i predvidjenih carinskih stopa za date robe. U sirem smislu pored spiska roba imaju i normativni (zakonski) deo sa odredjenim odredbama.

b)carinske tarife trajnog i privremenog karaktera – one koje se donose zakonom su trajnog karaktera i usvaja ih parlament, a privremenog karaktera su one koje se donose podzakonskim aktima od stane Vlade.

c)autonomne, ugovorne i kombinovane carinske tarife – autonomne drzava propisuje samostalno, ugovorne su one koje su donete na bazi medjunarodnih sporazuma, a kombinovane su one gde odredjena drzava propisuje npr. stope carina, a prihvata konvencijalna resenja u pogledu carinske nomenklature (spisak roba).

d)jednokolone i visekolone carinske tarife – jednokolene imaju samo jednu kolonu carinskih stopa,visekolone vise.

e)uvozne, izvozne i provozne carinske tarife

f)advalorne (vrednosne), specificne i kombinovane carinske tarife – kod advalornih se carinska stopa naplacuje na osnovu vrednosti robe. U specificnim carinskim tarifama osnova za naplatu carine je jedinica mere proizvoda (komad, metar, kilogram, tona…), tako je npr. u Svajcarskoj. Kod kombinovane carinske tarife carina se utvrdjuje i po vrednosti i po jedinici mere, npr. moze se za odredjene robe naplacivati carina po vrednosti, a za druge po jedinici mere. Ili da se naplacuje po vrednosti, pa ako e dostigne predvidjeni novcani iznos, da se naplacuje i specificna carinska tarifa.

g)preferencijalne i diferencijalne carinske tarife – preferencijalne tarife primenjuju povlascene stope pri uvozu iz odredjenih zemalja. Diferencijalnim se primenjuju uvecane stope za robu koja je poreklom iz odredjenih zemalja, najcesce kao oblik protivmere.

h)Briselska i Harmonizovana carinska tarifa – Briselska je starijeg datuma i ima XXI odeljak, 99 glava i 1097 tarifnih brojeva, sredjenih prema poreklu, nameni, stepenu dorade i sl. Harmonizovana je novijeg datuma, prilagodjena za kompjutersku obradu, ima XXI odeljak, 97 glava, sa rezervnom glavom za buduce nove proizvode, i 1241 taifnih brojeva.

3)Carinska tarifa SRJ i njene osnovne karakteristike – ona je opsta (primenjuje se na sav uvoz roba) i uvozna – carinske stope se primenjuju samo pri uvozu roba. Ona je advalorna, je se carinske stope obracunavaju na vrednost robe. Ona je jednokolona. Predstavlja kombinovani pravni akt, jer se carinske stope odredjuju autonomno, a nomenklatura je medjunarodna (harmonizovana nomenklatura).

4)Zakon o carinskoj tarifi SRJ i njegovi sastavni delovi

a)normativni deo zakona o Carinskoj tarifi - U normativnom delu zakona predvidjeno je da je ona uvozna, jednokolona i da se stope iz Carinske tarife primenjuju na robu poreklom iz zemalja koje su sa nasom zemljom zakljucile ugovor sa klauzulom najveceg povlascenja ili koje tu klauzulu primenjuju fakticki na robu poreklom iz nase zemlje. Na robu iz ostalih zemalja primenjuju se stope predvidjene u Carinskoj tarifi uvecane za 70%. U normativnom delu predvidjeno je uprosceno svrstavanje delova, nesastavljenih i rastavljenih proizvoda, proizvoda koji se privremeno uvoze radi oplemenjavanja.

b)Carinska tarifa, kao spisak roba – carinska nomenklatura, svrstavanje roba u Carinskoj tarifi i carinske stope - pod pojmom "nomenklatura", u smislu Zakona o Carinskoj tarifi, podrazumevaju se: naimenovanja odeljaka, glava, razdela, tarifnih brojeva i tarifnih podbrojeva sa odgovarajućim sifarskim oznakama. To znaci da je nomeklatura Carinske tarife, u prvom redu, podeljena na odeljke, odeljci na glave, a ovi su podeljeni na razdele. Carinska tarifa ima ukupno XXI odeljak, 97 glava, s tim sto je 77. glava rezervisana za nove proizvode, i 1241 tarifni broj. Tarifni brojevi su obelezeni cetvorocifrenim brojem, gde prve dve cifre oznacavaju glavu kojoj taj tarifni broj pripada, a druge dve redni broj doticnog tarifnog broja u odredjenoj glavi, npr. 84.15.

c)Svrstavanje nesastavljenih i rastavljenih proizvoda u Carinskoj tarifi – nesastavljeni i rastavljeni proizvodi mogu se u skladu sa zakonom o carinskoj tarifi, na zahtev poreskog obveznika, svrstati u tarifni stav sastavljenog proizvoda, uz primenu stope carine za sastavljeni proizvod.

d)Uprosceno svrstavanje u Carinskoj tarifi – roba iz odeljaka od VII do XVIII Carinske tarife (npr. plastika, guma, koza, drvo, keramika, staklo, tekstil, metali), koja predstavlja delove za neposrednu ugradnju, bez dodatne obrade i dorade u proizvode iz odeljaka od XVI do XVIII (masine, aparati, uredjaji, prevozna sredstva, instrumenti isl.), moze se na zahtev carinskog obveznika svrstati u isti tarifni stav u koji se svrstava proizvod koji se uvozi, pod sledecim uslovima: da je za carinjenje prijavljen uvoz delova koji se svrstavaju u 5 ili vise razlicitih tarifnih stavova Carinske tarife; da su delovi namenjeni za izgradnju novih proizvoda ili za odrzavanje proizvoda; da ukupna vrednost delova po jedinici proizvoda nije veca od vrednosti delova iz domace proizvodnje koji se ugradjuju u taj proizvod, da se zahtev za uprosceno svrstavanje podnosi carinarnici najkasnije do dana podnosenja uvozne carinske deklaracije.

e)Carinske stope u Carinskoj tarifi – stope u nasoj carinskoj tarifi predstavljaju odraz zastite domace proizvodnje i odredjene su u rasponu od 0 do 40% (za neke tipove putnickih automobila).

5)Osnovna pravila i napomene u Carinskoj tarifi, Komentarska objasnjenja i uverenja o svrstavanju robe u Carinskoj tarifi

a)Osnovna pravila za primenu Carinske tarife

• nazivi odeljaka, glava i razdela dati su samo radi lakseg snalazenja

• tarifni broj obuhvat kako kompletan, tako i nedovrsen, ratavljen ili sastavljen proizvod; pod materijalom iz tarifnog broja podrazumeva se materijal u cistom stanju ili pomesan sa drugim

• proizvodi koji bi se na prvi pogled mogli svrstati u vise tarifnih brojeva, svrstavaju se na sledeci nacin: tarifni broj koji ima najkonkretnije naimenovanje proizvodaima prednost u odnosu na one sa opstijim naimenovanjem proizvoda; proizvodi koji se sastoje od razlicitih materijala svrstace se kao da se sastoje od materijala koji im daje bitam karakter; proizvodi koji se ne mogu svrstati pomocu prethodna dva pravila, svrstavaju se u poslednji po redu od onih tarifnih brojeva koje zbog vaznosti treba podjednako uzeti u obzir

•proizvodi koji se ne mogu svrstati primenom ni jednog od do sad nabrojanih pravila svrstace se u odgovarajuci tarifni broj predvidjen za proizvod koji je tom proizvodu najslicniji

•futrole za foto-aparate, muzicke instrumente, oruzje i slicni kontejneri, specijalno oblikovani za odredjeni proizvod, pogodni za dugotrajnu upotrebu i isporuceni s proizvodima za koje su namenjeni, svrstace se sa tim proizvodima. Ovo se pravilo ne primenjuje na kontejnere koji celini daju bitan karakter.

b)Napomene u Carinskoj tarifi – njihov cilj je da se odredjene robe iskljuce iz odredjenog odeljaka, glave, tarifnog broja ili podbroja i da se daju definicije roba.

c)Komentatorska objasnjenja – imaju ulogu u razvrstavanju roba u Carinskoj tarifi, to cine pomocu komentarisanja tehnicko-tehnoloskih svojstava i drugih karakteristika roba. Izdata su u 3 toma.

d)Uverenja o svrstavanju roba u Carinskoj tarifi – izdaje ih Savezna uprava carina na zahtev uvoznika. Tako se porezni obveznik obezbedjuje da ce robu ispravno, prilikom carinjenja, prijaviti po Carinskoj tarifi i tako sprecava svoju odgovornost za nepravilno prijavljivanje. Ovo uverenje vazi godinu dana, ako se ne izvrse u medjuvremenu promene u Carinskoj tarifi koje uticu na svrstavanje robe.

SUBJEKTI MEDJUNARODNOG TRGOVINSKOG POSLOVANJA

Pojam spoljnorgovinskog preduzeca

Pod spoljnotrgovinskim preduzecem se smatra pravno lice koje obavlja spoljnotrgovinski promet i privrednu delatnost na inostranom trzistu radi sticanja dobiti. Sire gledano obuhvata i pruzanje usluga na medjunarodnim trzistima. Spoljnotrgovinski promet za potrebe svoje delatnosti moze obavljati i domace fizicko lice koje obavlja privrednu delatnost (privrednik), kada je upisano u registar kod nadleznih organa.

Pravni subjektivitet spoljnotrgovinskih preduzeca – ovo preduzece stice status pravnog lica upisom u sudski registar kod nadleznog registracionog suda. Postoji vise nacina osnivanja:

•normativni sistem – omogucuje osnivanje po ispunjenju zakonskih uslova koji su unapred predvidjeni i podrazumeva registraciju kod nadleznog suda, prema sedistu. Tako je kod nas Zakonom o stranim ulaganjima zabranjeno stranim licima, fizickim ili

pravnim, da samostalno osnivaju spoljnotrgovinska preduzeca u delatnostima kao sto su: proizvodnja i prodaja oruzja, javno informisanje, sistem veza i sl., ali je data mogucnost osnivanja sa domacim licem, pri cemu strano lice ne sme imati vecinsko ucesce u upravljanju.

•sistem dozvole ili odobrenja – do kraja 2000. godine Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju kod nas je predvidjao da se pravo obavljanja spoljnotrgovinske delatnosti stice po dobijanju dozvole za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, danom upisa u registar.

•sistem prijava – u nasem pravu predvidjen je i sistem prijava, u odredjenim situacijama, kada se radi npr. o statusnim promenama preduzeca po osnovu stranih ulaganja, kao i odluke o osnivanju sa stranim ulaganjem, gde se predvidja da to Saveznom ministrarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom bude prijavljeno u roku od 30 dana od dana potpisivanja ugovora o stranom ulaganju ili donosenja odluke o osnovanju.

•sistem koncesija – predvidja se davanje ovlascenja domacim i stranim licima za

koriscenje poslovnih (privrednih) bogatstava i dobara od opsteg interesa, uz odgovarajucu nadoknadu. Ovo ovlašćenje je vremenski ograničeno i podrazumeva placanje utvrdjene naknade drzavi. Drzava sve vreme ostaje vlasnik prirodnog bogatstva koje je predmet koncesije. Regulise ih Zakon o koncesijama donet 2003. godine. Pod koncesijom se podrazumeva i BOT sistem (build-operate-transfer, tj. izgradi-koristi- predaj) koji se odnosi na izgradnju, rekonstrukciju ili finansiranje kompletnog objekta, njegovo dalje koriscenje i zatim predaju drzavi u ugovorenom roku (do 30 godina). Predmet koncesije mogu biti: sve vrste mineralnih sirovina; vodoprivredni objekti, brane, akumulaciona jezera, sistemi za navodnjavanje; putevi ; javna zeleznicka infrastruktura; objekti vazdusnog saobracaja; objekti recnog saobracaja i luke; telekomunikacioni objekti; naftovodi, gasovodi; komunalni objekti; energetski objekti; uredjivanje i

koriscenje obala reka i jezera;

 

zdravstvene

ustanove;

sportsko rekreativni objekti;

termalni

izvori;

objekti

u

banjama;

objekti

turisticke

infrastrukture

i druge delatnosti koje su zakonom odre ene kao delatnosti od opsteg interesa.

Uslovi za osnivanje spoljnotrgovinskih preduzeca – Zakon o preduzecima predvidja da spoljnotrgovinska i ostala preduzeca mogu osnovati fizicka, odnosno pravna lica. Fizicka lica mogu osnovati: ortacko, komanditno,akcionarsko drustvo i drustvo sa ogranicenom odgovornoscu. Pravna lica mogu osnovati: akcionarko drustvo, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu i komanditno drustvo, samo u svojstvu komanditora. Drzava moze osnovati javno preduzece. Spoljnotrgovinsko preduzece se osniva na odredjeno ili neodredjeno vreme. U nasem Zakonu o preduzecima se ne postavljaju posebni uslovi za osnivanje spoljnotrgovinskog preduzeca, osim onih koji se odnose na materijalne uslove: obezbedjenje osnovnih i obrtnih sredstava. Pravo da obavlja spoljnotrgovinski promet preduzece stice upisom kod nadleznog suda.

Formalni uslovi za osnivanje spoljnotrgovinskog preduzeca – Zakon o preduzecima predvidja donosenje osnivackog akta, tj. ugovora o osnivanju ili odluke o osnivanju (kod jednopersonalnog drustva). Sacinjava se u pismenom obliku i overava kod nadleznog suda.

Registracija spoljnotrgovinskog preduzeca – upisom u sudski registar spoljnotrgovinsko preduzece stice pravnu sposobnost, odnosno pravni subjektivitet.

Osnivacki akti spoljnotrgovinskog preduzeca – Zakon o preduzecima predvidja da osnivacki akti moraju da sadrze odredbe o: firmi i sedistu; imenu tj. firmi osnivaca i njegovu adresu, tj. sediste, sa JMBG osnivaca; delatnosti preduzeca; osnivackom ulogu; pravima i obavezama osnivaca i uslovima i nacinu rasporedjivanja dobiti i snosenja rizika ; zastupanju preduzeca; zastiti zivotne sredine itd.

Forma akta o osnivanju spoljnotrgovinskog preduzeca – potrebna je pismena forma ugovora, odnosno odluke o osnivanju

Odgovornost osnivaca – osnivaci odgovaraju solidarno preduzecu zbog neunosenja, nepotpunog ili neblagovremenog unosenja uloga u novcu, stvarima i pravima ili zbog drugog stetnog postupanja.

Vrste spoljnotrgovinskih preduzeca – Zakon o preduzecima predvidja sledece oblike preduzeca: privredno drustvo; drustveno preduzece i javno preduzece. Privredno drustvo se javlja kao drustvo lica (ortacka i komanditna drusta) ili drustva kapitala (akcionarska drustva i drustva sa ogranicenom odgovornoscu). Po Zakonu o preduzecima iz 1996. postojeca drustvena preduzeca mogu o dalje poslovati, ali se vise ne mogu osnivati, dok se javna i dalje mogu osnivati od strane drzave, odnosno jedinica lokalne samouprave kada obavljaju delatnost od opsteg, javnog interesa.

Imovina spoljnotrgovinskog preduzeca – cini je skup prava koja pripadaju tom preduzecu, kao pravnom licu i to pre svega pravo svojine na stvarima, udeo stranog ulagaca, pravo potrazivanja i druga imovinska prava. Objekti tih prava su novac i stvari i oni cine imovinsku masu. Pocetnu imovinu cine ulozi osnivaca. Nenovcani ulozi izrazavaju se novcano.

Odgovornost spoljnotrgovinskog preduzeca – ono za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, sto vazi i za preduzetnika. Osnivaci, clanovi i akcionari odgovaraju za obaveze preduzeca celokupnom imovinom: kada su preduzece zloupotrebili da bi postigli cilj koji je za njih kao pojedince zabranjen, kada su suprotno propisima postupali sa imovinom preduzeca kao da je u pitanju njihova imovina.

Dobit spoljnotrgovinskih preduzeca – spoljnotrgovinsko preduzece je pravno lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti, dakle svrha poslovanja je da se ostvare prihodi veci od rashoda. Poslovnim prihodima se smatraju i prihodi od prodaje robe, proizvoda i usluga, prihodi od aktiviranja ucinaka, subvencija, dotacija, regresa, kompenzacija, povracaja dazbina po osnovu prodaje robe, prihodi od doprinosa i clanarina i drugi poslovni prihodi.

Individualizacija spoljnotrgovinskog preduzeca i druga pitanja koja se odnose na preduzece

Firma spoljnotrgovinskog preduzeca – predstavlja naziv pod kojim preduzece posluje.

Firma spoljnotrgovinskog ortackog drustva sadrzi licno ime najmanje jednog clana uz naznaku da ih ima vise i oznaku o.d. {Ortacko drustvo je privredno drustvo koje osnivaju dva ili više fizickih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka i radi obavljanja odredjene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, koje za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Ortaci su solidarno odgovorni za sve obaveze drustva celokupnom svojom imovinom, ako s poveriocem nije drugacije ugovoreno. Ulog ortaka u ortacko drustvo moze biti u novcu, stvarima i pravima, kao i u radu ili uslugama koji su izvrseni ili treba da budu izvrseni. Ulozi ortaka su jednake vrednosti.}. Firma komanditnog drustva sadrzi ime najmanje jednog komplementara i oznaku k.d., a ne mogu biti uneta imena komanditora. {Komanditno drustvo je privredno drustvo koje osnivaju dva ili više fizickih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka, radi obavljanja odredjene delatnosti, pod zajednickim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograniceno za njegove obaveze (komplementar), a najmanje jedno lice odgovara ograniceno do visine svog ugovorenog uloga (komanditor)}. Firma spoljnotrgovinskog akcionarskog drustva sadrzi pored naziva i oznaku a.d. Firma drustva sa oganicenom odgovornoscu pored naziva ima oznaku d.o.o. Firma drustvenog preduzeca ima oznaku d.p. Firma javnog preduzeca ima oznaku j.p. Firma preduzetnika sadrzi njegovo ime. Pod istom firmom ne mogu biti upisana kod istog registracionog suda dva ili vise spoljnotrgovinskih preduzeca koja vrse istu ili srodnu delatnost. Spoljnotrgovinsko preduzece ima maticni broj pod kojim se vodi kod nadleznog organa za statistiku, kao i PIB. Registrovana firma koja se bez opravdanog razloga ne koristi vise od dve godine neprekidno, bice izbrisana kod nadleznog registracionog suda, na zahtev lica koje ima pravni interes za njeno brisanje.

Sastojci firme spoljnotrgovinskog preduzeca – elementi koje firma mora da sadrzi: naziv, oznaku koja upucuje na delatnost i sediste preduzeca. Elementi koje firma moze da sadrzi: ime istorijske ili druge licnosti (uz njen pristanak ili pristanak srodnika do treceg kolena ili nadleznog opstinskog organa). Elementi koje firma ne moze da sadrzi: naziv, grb, zastavu i druge drzavne ambleme strane drzave ili medjunarodne organizacije, kao ni znakove za kontrolu i garanciju kvaliteta proizvoda i usluga.

Skracena oznaka firme – spoljnotrgovinsko preduzece moze imati i skracenu oznaku, koja se upisuje u registar.

Zastita i mere zastite firme – preduzece moze od suda zahtevati zastitu registrovane firme od drugog preduzeca sa istom ili slicnom firmom, iste ili srodne delatnosti koje se

kasnije prijavilo za registraciju kod istog ili drugog suda koji vodi registar. Pravo na to ima u roku od tri godine od dana upisa u registar firme protiv koje se zahteva zastita.

Vrste delatnosti spoljnotrgovinskih preduzeca – razlikuju se osnovna i sporedna delatnost. Pod osnovnom se podrazumeva ona koja je upisana u sudski registar i kojom se spoljnotrgovinsko preduzece pretezno i bavi. Sporedne su one delatnosti koje neposredno sluze obavljanju osnovne delatnosti, jer je uobicajeno da se one uz nju obavljaju, u manjem obimu i povremeno. Npr. preduzece koje se bavi izvozom odredjenih masina, za osnovnovnu delatnost ima izvoz tih masina, a sporedna delatnost je njihovo pakovanje i prevoz.

Sediste spoljnotrgovinskog preduzeca – to je mesto u kojem se obavlja delatnost preduzeca. Ako se delatnost obavlja u vise mesta, sedistem se smatra sediste uprave.

Upis spoljnotrgovinskog preduzeca u sudski registar – sudski registri su javne knjige koje se vode kod nadleznog registracionog suda. U njih se upisuju osnivanje, organizovanje i prestanak subjekata upisa, statusne i druge promene. Upisuju se i podaci kao sto su: firma, sediste, delatnost, obim odgovornosti u pravnom prometu sa trecim licima, lica ovlascena za zastupanje i obim ovlascenja, naziv i sediste osnivaca, osnivacki ulog i osnovni kapital, broj i datum akta o osnivanju itd. Upisom u registar preduzece stice pravnu i poslovnu sposobnost. Kao subjekti upisa pojavljuju se spoljnotrgovinsko preduzece i preduzetnik u oblasti spoljne trgovine koji ostvaruju godisnji prihod veci od 200.000 $.

Izvori prava, u vezi sa upisom u sudski registar – najvazniji su Zakon o postupku za upis u sudski registar i Uredba o upisu u sudski registar.

Subjekti i predmet upisa – kao subjekti javljaju se preduzeca i preduzetnici koji ostvaruju godisnji promet veci od 200.000 $. U registar se upisuju osnivanje, organizovanje, povezivanje i prestanak subjekata upisa, statusne promene i promene oblika organizovanja i drugi podaci znacajni za pravni promet.

Druge vrste registara – tu spadaju npr. registri patenata, uzoraka, modela i znakova (vodi ih zavod za patente, odnosno zavod za intelektualnu svojinu) , zatim registri ugovora o stranim ulaganjima (vodi ih nadlezni organ za ekonomske odnose sa inostranstvom), registri pomorskih i recnih brodova i drugi registri.

Upravljanje spoljnotrgovinskim preduzecem – njime upravljaju vlasnici, odnosno njihovi predstavnici, srazmerno udelu u akcijama, osim u slucaju posedovanja akcija ili udela bez prava upravljanja i drugim slucajevima koje propisuje Zakon o preduzecima.

Vrste organa spoljnotrgovinskog preduzeca njihov delokrug

•Skupstina – ima ovlascenja da: donosi statut, utvrdjuje poslovnu politiku, usvaja godisnji obracun i izvestaje o poslovanju, odlucuje o raspodeli godisnje dobiti pokricu

gubitaka, odlucuje o povecanju i smanjenju osnovnog kapitala, o statusnim

promenama, promeni oblika i prestanku preduzeca, bira i opziva clanove upravnog odbora, predsednika i clanove nadzornog odbora , revizora i likvidatora i odredjuje im primanja.

•Upravni odbor - priprema predloge odluka za skupstinu i izvrsava njene odluke, stara se o pripremi godisnjeg obracuna i usvaja periodicni obracun, predlaze raspodelu dobiti, bira predsednika upravnog odbora, postavlja i razresava direktora i daje mu smernice za ostvarenje poslovne politike, odlucuje o trajnoj poslovnoj saradnji i povezivanju sa drugim preduzecima, donosi investicione odluke, odlucuje o raspolaganju akcijama i udelima preduzeca.

•Direktor – organizuje i vodi poslovanje, zastupa preduzece.

•Nadzorni organ – obavlja nadzor nad zakonitoscu rada uprave i izvrsnog odbora direktora, pregleda periodicne i godisnje obracune, utvrdjuje da li se poslovne knjige i drugi dokumenti vode uredno itd.

•Ucesce zaposlenih u upravljanju – predstavnici zaposlenih u javnom spoljnotrgovinskom preduzecu cine trecinu upravnog i nadzornog odbora.

a)savet zaposlenih – u delokrug ovog saveta spadaju: ucesce u odlucivanju o koriscenju posebnih fondova i raspodeli dobiti koja po odluci skupstine pripada zaposlenima; pracenje primene zakona, kolektivnih ugovora i statuta; davanje misljenja o znacajnim odlukama i unapredjenju uslova rada.

b)obavestavanje u spoljnotrgovinskom preduzecu – clanovi i akcionari obavestavaju se o radu preduzeca, racunovodstvenim iskazima i izvestajima nadzornih organa i revizora. Oni imaju pravo da pregledaju poslovne knjige i dokumenta preduzeca. Uprava obavestava zaposlene na nacin utvrdjen statutom o svom radu i poslovanju preduzeca, raspodeli dobiti i sl.

c)poslovna tajna - to su isprave i podaci cije bi saopstavanje neovlascenom licu stetilo interesu i ugledu preduzeca. Poslovnom tajnom se ne mogu smatrati podaci koji su po osnovi javni ili podaci o krsenju zakona, dobrih poslovnih obicaja i nacela poslovnog morala. Duznost cuvanja poslovne tajne traje i po prestanku radnog odnosa zaposlenog.

d)klauzula konkurencije – clan spoljnotrgovinskog ortackog drustva, komplementar komanditnog drustva, clan doo i clan uprave nadzornog odbora i izvrsnog odbora direktora doo, ne mogu biti zaposleni u drugom preduzecu iste ili srodne delatnosti koja bi mogla biti konkurentna.

Opsti akti spoljnotrgovinskog preduzeca – to su statut, pravilnik i odluka kojom se na opsti nacin uredjuju odredjena pitanja.

Zastupanje spoljnotrgovinskog preduzeca – zastupnik obavlja zastupanje na osnovu zakona, opsteg akta pravnog lica, akta nadleznog organa ili po osnovu izjave volje zastupanog (na bazi punomocja), kao i ako obavlja poslove zastupanja kao svoju delatnost, na osnovu ugovora kao sto su npr. ugovor o komisionu, trgovinskom zastupanju i posredovanju.

•Izvori prava o zastupanju preduzeca – Zakon o preduzecima je predvideo da

preduzece zastupa direktor, ali se daje mogucnost da se statutom, odnosno

osnivackim aktom moze odrediti da preduzece, pored direktora, zastupaju i druga lica, a to zastupanje moze biti generalno ili specijalno.

•Prokura – oblik zastupanja preduzeca, predstavlja ovlascenje za zastupanje ugovora i vrsenje pravnih poslova i radnji u vezi sa poslovanjem preduzeca. Ona ne sadrzi ovlascenje za zakljucivanje ugovora koji se odnose na otudjenje i opterecenje nepokretnosti i stvari u preduzecu. Moze biti individualna, koja se daje jednom ili vecem broju lica, i tada skaki prokurista ima sva ovlascenja, ili kolektivna, i u tom slucaju su pravni poslovi punovazni samo ako su svi prokuristi saglasni.

•Zastupanje drugim slucajevima – preduzece i drugo pravno lice moze sa stranim licem zakljuciti ugovor o zastupanju u Jugoslaviji, ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionih skladista u zemlji i pruzanju usluga u vezi odrzavanja uvezene opreme i trajnih dobara za licnu potrosnju.

•Punomocje i punomocnici

a)opste (generalno) punomocje – moze da preduzima samo pravne poslove koji spadaju u redovno poslovanje.

b)posebno (specijalno) punomocje – odnosi se na konkretan posao, jedan ili vise tacno odredjenih, kao i za preduzimanje odredjene vrste poslova.

c)poslovno punomocje – moze biti dato od strane preduzeca ili pravnog lica i tako ovlastiti punomocnika da zakljucuje ugovore i obavlja ostale posloveuobicajene u vrsenju njihove poslovne delatnosti.

d)punomocje trgovackog putnika – oni zastupaju spoljnotrgovinsko preduzece izvan mesta u kojem se nalazi sediste preduzeca i zakljucuju ugovore u ime i za racun preduzeca koje zastupaju ili obavljaju samo marketinsku funkciju, posredujuci pri zakljucivanju poslova.

e)punomocje po zaposlenju – punomocnicima po zaposlenju se smatraju osobe koje rade na odredjenim poslovima cije je obavljanje vezano za zakljucivanje i ispunjenje odredjenih ugovora, kao sto su prodavci u radnjama, lica na poslovima salterske sluzbe u banci, posti i sl.

•Prestanak punomocja – postoji nekoliko nacina: opozivanje; prestanak pravnog lica,

kao punomocnika; smrt punomocnika; prestanak pravnog lica – vlastodavca; postizanje svrhe zbog koje je dato punomocje; otkaz punomocstva od strane punomocnika; gubitak i ogranicenje poslovne sposobnosti punomocnika; otvaranje stecajnog postupka nad punomocnikom – pravnim licem ili vlastodavcem – pravnim licem; smrcu vlastodavca, sem ako se posao ne moze prekinuti bez stete po pravne sledbenike ili ako je punomocje dato tako da vazi i nakon smrti vlastodavca.

Strana ulaganja u Jugoslaviji

Strana ulaganja u domacu privredu su znacajna jer vode ozivljavanju domace proizvodnje uvozom modernih tehnologija, sto vodi vecem zaposljavanju domace radne snage, razvoju infrastrukture, izgradnji novih saobracajnica, unapredjivanju transporta i brzoj dopremi robe do krajnje destinacije. Ocekuje se da ce se strana ulaganja odvijati na sledece nacine: putem samostalnih ulaganja stranaca – osnivanjem preduzeca i drustava; putem zajednickih ulaganja sa domacim privrednim subjektima i preduzetnicima; ulaganjima u nasim slobodnim zonama; ulaganjima u objekte pri dobijanju koncesija za iskoriscavanje odredjenih dobara.

Pravni okviri za razvoj stranih ulaganja – za strana ulaganja posebno su znacajni Zakon o stranim ulaganjima i Zakon o slobodnim zonama. Medjutim, ova oblast nije bas najbolje resena za potpuni razvoj stranih ulaganja. Taj Zakon je branio da osnivaci zone - strana licaimaju osnivacki ulog veci od 49%. To je ispravljeno donosenjem novog zakona 2006. Fleksibilnija zakonska resenja omogucice strancima veca ulaganja.

Neke pogodnosti za razvoj stranih ulaganja – treba istaci nas povoljan geografski polozaj, sto ce doci do izrazaja razvojem brzih pruga i modernih autoputeva. U perspektivi se moze ocekivati i veca iskoriscenost Dunava. Pogodnoscu se smatra i strucna i jeftina radna snaga. Treba nastojati da nasa zemlja obezbedi pravnu stabilnost i neizmenjivost propisa i zakona koji se odnose na strana ulaganja. Propisi moraju biti konstantni i ne mogu dovoditi u sumnju, posle izvesnog vremena, zapocetu strancevu delatnost po osnovu stranih ulaganja.

Podsticaji stranim ulaganjima – zakonski propisi za strana ulaganja ne smeju biti restriktivni, vec liberalni i stimulativni. Pored oslobodjenja od placanja carine i poreza pri uvozu opreme i roba, repromaterijala, sto je vec garantovano Zakonom o stranim ulaganjima i Zakonom o slobodnim zonama, moraju se traziti i druga stimulativna resenja, npr. oslobodjenja od placanja poreza za odredjeni niz godina, npr. 5 godina.

Oblici stranih ulaganja

•Samostalna ulaganja stranaca u nasu privredu – strano lice moze osnovati preduzece ili drustvo ili deo svog preduzeca (filijalu) u nasoj zemlji. Tretman stanog lica imaju i nasi drzavljani sa prebivalistem u inostranstvu (duze od godinu dana). Postoje delatnosti u kojima stranim licima nije dozvoljeno da vrse samostalna ulaganja, vec samo sa domacim licima i to bez prava vecinskog ucesca. To su: proizvodnja i promet oruzja, javno informisanje, sistem veza (posle 2002. sa novim Zakonom o stranim ulaganjima, ostala je samo zabrana vezana za oruzje).

•Zajednicka ulaganja sa domacim privrednicima i preduzetnicima

•Ulaganje stranih lica u nase slobodne zone – nase zone bi trebalo da daju sto vece beneficije i stimulacije pri proizvodnji robe za izvoz. One se ne moraju svoditi samo

na carinska oslobodjenja, vec mogu obuhvatati i poreska oslobodjenja. Slobodne zone postaju sve vise faktor razvoja domace privrede i trgovine, jer se 1/5 svetske trgovine odvija preko slobodnih zona.

•Ulaganja po osnovu dobijenih koncesija – stranom ulagacu moze biti ustupljena koncesija – dozvola za koriscenje odredjenog prirodnog bogatstva, dobra u opstoj upotrebi ili za obavljanje delatnosti od opsteg interesa, u skladu sa zakonom. Koncesija se moze odobriti na 30 godina. Moze mu se i da izgradi, upravlja i transferise (B.O.T. – Build, Operate, Transfer) odredjeni objekat, postrojenje ili pogon ili objekte infrastrukture i komunikacija u trajanju od 30 godina, a nakon toga to postaje drzavna svojina.

•Sta se ocekuje od stranih ulaganja u nasu privredu – obostrani interes koji ce strancu donositi adekvatnu i sigurnu oplodnju kapitala, a domacoj privredi brzi razvoj uvodjenjem novih tehnologija i ukljucenje u Evropu.

Koncesije u Srbiji

Pojam koncesija – pravo na koriscenje prirodnog bogatstva ili dobara u opstoj upotrebi, koje domacem ili stranom licu (koncesionaru) ustupa nadlezni drzavni organ (koncedent), uz odgovarajucu nadoknadu i uz odredjene uslove.

Konsesije po B.O.T. sistemu – zasniva se na ugovoru o izgradnji i finansiranju objekta, postrojenja ili pogona, njegovom koriscenju i predaji u svojinu Srbiji u roku koji ne moze biti duzi od 30 godina.

Uslovi za davanje koncesija – su: da se obezbedi racionalno koriscenje prirodnog bogatstva; tehnicko-tehnolosko unapredjivanje delatnosti; zastita zivotne sredine.

Predmet koncesije - Predmet koncesije mogu biti: sve vrste mineralnih sirovina; vodoprivredni objekti, brane, akumulaciona jezera, sistemi za navodnjavanje; putevi ; javna zeleznicka infrastruktura; objekti vazdusnog saobracaja; objekti recnog saobracaja i luke; telekomunikacioni objekti; naftovodi, gasovodi; komunalni objekti; energetski objekti; uredjivanje i koriscenje obala reka i jezera; zdravstvene ustanove; sportsko rekreativni objekti; termalni izvori; objekti u banjama; objekti turisticke infrastrukture i druge delatnosti koje su zakonom odre ene kao delatnosti od opsteg interesa.

Rok trajanja koncesije – moze se dati na maksimalno 30 godina. Tu se ne racuna vreme potrebno za obavljanje pripremnih radnji za izgradnju objekta.

Ugovor o koncesiji – mora biti u pisanoj formi. Zakljucuju ga Vlada i koncesionar. Mora da sadrzi sledece odredbe: ugovorene strane, predmet koncesije i vreme trajanja pripremnih radnji; rok trajanja koncesije; nacin i rokove obezbedjivanja sredstava za

finansiranje koncesione delatnosti; uslove obavljanja delatnosti; standarde proizvoda i usluga i kriterijume za odredjivanje cena-tarifa proizvoda i usluga za krajnje korisnike; koncesionu naknadu; mere opste sigurnosti i zastite zivotne sredine; uslove raskida ugovora i nacin resavanja sporova; odredbe o pravu na prenos koncesije; o vremenu i nacinu predaje objekta, pogona ili postrojenja i stanju u kome se mora predati.

Zastita prava koncesionara – ako se po zakljucenju ugovora o koncesiji izmene republicki propisi na osnovu kojih je ugovor zakljucen, ti propisi ce se primenjivati samo ako su povoljniji za koncesionara od prethodnih.

Ugovor po B.O.T. sistemu – njime se uredjuju medjusobna prava i obaveze Vlade i koncesionara u pogledu izgradnje, koriscenja i roka predaje objekata u svojinu Republike.

Koncesiono preduzece – za obavljanje koncesione delatnosti koncesionar osniva preduzece u roku od 60 dana od dana zakljucenja ugovora o koncesiji, sa sedistem u Republici, osim ako vec nema registrovano preduzece za obavljanje iste delatnosti. Koncesioniono preduzece prestaje istekom roka na koji je osnovano, kao i u drugim slucajevima predvidjenim zakonom ili ugovorom. Tada se obavlja likvidacija preduzeca, a objekti, uredjaji, postrojenja i druga sredstva iz okvira predmeta koncesije, predaju se koncedentu i ne ulaze u likvidacinu masu.

Prekid koncesionog odnosa – moze nastupiti usled: isteka ugovora; okupa koncesije; oduzimanja koncesije; raskida ugovora – sporazumnog ili jednostranog; dovodjenja u opasnost zivotne sredine; ratnog stanja; nemogucnosti obavljanja delatnosti zbog ostecenja objekta koncesije…

Slobodne zone

Mogu se podeliti na dva osnovna tipa: potpuno slobodne i sa ogranicenim funkcijama. Kod prvog tipa, uz skladistenje robe, dozvoljena je i obrada i prerada robe uz mnoge carinske i necarinske pogodnosti, dok drugi tip slobodnih zona predstavlja vise lager skladista za smestaj i cuvanje robe pod carinskim nadzorom. Sve je vise u svetu slobodnih zona koje su orijentisane proizvodjacki i eksportno. One omogucavaju veca strana ulaganja, ozivljavanje proizvodnje u zonama, vecu zaposlenost domace radne snage, razvoj saobracajnica, a posredno i razvoj privrede van kapija slobodnih zona. Prizvodi iz slobodnih zona bili bi posebno konkurentni na svetskim trzistima, zato sto su proizvedeni na savremen nacin, uz modernu tehnologiju, koja je uvezena bez placanja carina i drugih uvoznih dazbina, cesto i uz jeftinu radnu snagu.

Slobodne zone u svetu najcesce su carinski iskljucak iz odredjene drzavne teritorije neke zemlje, a prikljucene su kao carinska teritorija drugoj drzavi, pa se primenjuje carinska vlast drzave kojoj je zona prikljucena.

Osnivanje i delatnosti u slobodnim zonama kod nas - Slobodnu zonu mogu osnovati domaca i strana lica. Tu se ne mogu obavljati delatnosti koje ugrozavaju zivotnu sredinu, zdravle ljudi, materijalna dobra i bezbednost zemlje. Preduzece za upravljanje zonom mogu osnivati osnivaci zone i druga domaca i strana pravna i fizicka lica. Ono moze biti u formi preduzeca, drustva lica ili drustva kapitala. Preduzece za upravljanje slobodnom zonom obavlja sledece poslove: organizuje gradnju, obezbedjuje prostor, infrastrukturu i tehnicke uslove za obavljanje rada u zoni i obezbedjuje mere zastite zivotne sredine; upravlja zonom, obezbedjuje mere i uslove za obavljanje carinskog i inspekcijskog nadzora i utvrdjuje tarifu za koriscenje poslovnog prostora u zoni; obavlja strucne i druge poslove od interesa za korisike zone. Cin osnivanja podrazumeva donosenje osnivackog akta, osnivanje preduzeca ili drustva za upravljanje zonom i pribavljanjesaglasnosti za rad slobodne zone od strane Vlade. Korisnici slobodne zone su domaca i strana pravna i fizicka lica koja obavljaju odredjene delatnosti u slobodnoj zoni. Slobodna zona se osniva u mestima koja imaju pomorsku luku ili vazduhoplovno ili recno pristaniste otvoreno za medjunarodni saobracaj, kao i na magistralnim putevima koji su ukljuceni u mrezu evropskih puteva.

Ekonomska opravdanost osnivanja slobodne zone – smatra se da je osnivanje zone opravdano ako se iz nje u inostanstvo izvozi najmanje 30% robe ili izvrsenih usuga, na godisnjem nivou. Za ocenu ekonomske opravdanosti nadlezno je ministarstvo finansija, na osnovu cije ocene Vlada odlucuje o dodeli saglasnosti za osnivanje zone. Ako u roku od dve godine o dobijanju saglasnosti zona ne pocne sa radom, saglasnost prestaje da vazi.

Poslovanje u slobodnoj zoni – roba koja je proizvedena u zoni dobice uverenje da je proizvedena u nasoj zemlji ako je najmanje 51% vrednosti poreklom iz nase zemlje (sirovine, materijali, rad…). Za robu koja se iz zone izvozi u inostranstvo ne postoji obaveza placanja carine i drugih dazbina, a ako se uvozi u nasu zemlju primenjuju se uslovi uvoza i carinjenja roba u SRJ. Ulaganje kapitala na podrucje zone, transfer i retransfer dobiti su slobodni.

Prestanak rada slobodne zone – Vlada moze doneti odluku o prestanku rada zone kada se utvrdi da ona u tri uzastopne godine nije ostvarila izvoz u inostranstvo od 50 % ukupne vrednosti proizvedene robe i izvrsenih usluga. Tada postoji rok od godinu dana da zona prestane sa radom i jos 90 dana po isteku te godine da se roba uvezena iz inostranstva ili ocarini ili vrati ili preda carinarnici na slobodno raspolaganje.

Motivisanost stranaca za ulaganja u nase slobodne zone – znacajni faktori su stabilna politicka situacija u zemlji i okruzenju, sigurnost i stabilnost pravnih propisa, pogodna lokacija slobodnih zona i izgradjene saobracajnice, jeftina radna snaga.

Beneficije, carinske povlastice i druge olaksice u slobodnoj zoni – ovo su najznacajniji faktori za motivisanost stranaca. Radi se o oslobadjanju od placanja carine na masine, instrumente i sirovine koje se uvoze u cilju proizvodnje u slobodnoj zoni; oslobadjanju od odredjenih poreza i taksi za odredjeni vremenski period od pocetka investiranja u odrejenoj zoni.

Osnivanje preduzeca u inostranstvu

U cilju obavljanja odredjenih privrednih delatnosti u inostranstvu, osnivac moze osnovati sopstveno ili mesovito preduzece u inostranstvu. Za osnivanje preduzeca u inostranstvu, osnivac je obavezan da nadleznom organu dostavi zahtev koji sadrzi; naziv, firmu, sediste i predmet poslovanja preduzeca u inostranstvu, iznos i izvor sredstava osnivackog uloga, podatke o licu koje je odgovorno za poslovanje preduzeca u inostranstvu i njegova ovlascenja. Prilaze i pisanu izjavu da ce za obaveze preduzeca u inostranstvu odgovarati do visine ulozenih sredstava. Duzan je da u roku od godinu dana od dostavljanja resenja o upisu u registar dostavi izvod iz registra da je preduzece registrovano u inostranstvu, kao i statut, ugovor ili drugi akt na osnovu kojeg preduzece posluje. Dobit, koju ostvari u preduzecu osnovanom u inostranstvu, osnivac moze koristiti u inostranstvu, u tacno predvidjenim zakonskim okvirima. Dobit koja se ne iskoristi u inostranstvu mora se uneti u zelju u roku od najvise 90 dana od dana dostavljanja obracuna nadleznoj sluzbi u nasoj zemlji.

Preduzece u inostranstvu moze da prestane sa radom po odluci osnivaca, u slucajevima koje propisuje Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju i po propisima zemlje u kojoj je osnovano.

Ugovori (poslovi) u medjunarodnom poslovanju

Medjunarodni privredni ugovori se sa razvojem proizvodnje, transporta i stvaranjem jakih medjunarodnih korporacija javljaju u vidu tipskih, formularnih i standardnih ugovora. To su, najcesce, adhezioni ugovori, gde ponudjac nudi gotovu formu ugovora koju ponudjeni ne moze da menja, vec samo prihvati ili odbije. Medjutim, kod tipskih ugovora moguca su odstupanja od ponudjenih elemenata, tada se u standardnom ugovoru ostavljaju odredjene praznine o kojima se ugovorne strane mogu dogovarati. Standardni ugovori najcesce nastaju u odredjenoj oblasti poslovanja., pomocu njih se postize odredjena unifikacija pravila koja se javljaju u odredjenoj oblasti i doprinose brzem pravnom i ekonomskom prometu.

Medjunarodni tipski Zenevski privredni ugovori

Delo su Evropske ekonomske komisije OUN i doprinose brzem i jednostavnijem zakljucivanju ugovora. Razlikuju se od tipskih ugovora zato sto cine popis ugovornih klauzula koje ugovorne strane mogu da prihvate alternativno birajuci jednu od njih. Ovi ugovori se javljaju u oblasti investicione opreme, za kupoprodaju zitarica i kupoprodaju zitarica pri prevozu u unutrasnjem recnom saobracaju, za medjunarodnu prodaju juznog voca i uvoz cvrstih goriva, kupoprodaju trajnih potrosnih dobara, meke rezane gradje i industrijske robe serijske proizvodnje.

Zenevski ugovori su unapred odstampani u vidu obrazaca. Sto se tice momenta zakljucivanja ugovora, po teoriji prihvata, koju prihvata nase pravo, ugovor je zakljucen kada je ponudilac primio saopstenje od ponudjenog da je prihvatio ponudu. Postoje i teorije izjave,otpreme i saznanja.

Usvajanjem Becke konvencije od strane UN 1980. godine izbegava se primena nacionalnih prava kod medjunarodnih ugovora. Ona je 1988. stupila na snagu u SFRJ.

Posebni uslovi za zakljucivanje ugovora u medjunarodnom poslovanju - u nizu slucajeva , kod ugovora spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga, potrebni su posebni uslovi za njihovo zakljucivanje, kao sto su odredjena pismena forma, dobijanje odobrenja od strane nadleznog organa (npr. kod kompenzacionih poslova i dugorocne proizvodne kooperacije) ili prijavljivanje ugovora nadleznom organu (kada se radi o transferu intelektualne svojine, prenosu znanja i iskustva).

Placanja u medjunarodnom poslovanju

Instrumenti placanja su akreditivi, doznake, platne kartice, menice, cekovi i drugi bankarski i finansijski dokumenti naplativi u stranoj valuti. Zakon o deviznom poslovanju predvidja da se devize koriste za placanje u inostranstvu, a pod devizama se smatraju sva potrazivanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu, kao i efektivni strani novac, osim kovanog zlatnog novaca. Zakon o deviznom poslovanju zabranjivao je placanje i naplacivanje u devizama ili zlatu izmedju domacih lica, izmedju stranih lica i izmedju domacih i stranih lica u Jugoslaviji, kao i zakljucivanje poslova gde se vrednost ugovorene obaveze u dinarima obracunava na osnovu kursa dinara u odnosu na stranu valutu, osim kad je Saveznim zakonom bilo drugacije predvidjeno. Pravno lice i preduzetnik, obavezni su da izvezenu robu i izvrsene usluge, kao i potrazivanja po drugim osnovama sa inostranstvom, naplate u roku od najvise 60 dana, sem u poslebnim slucajevima koje Zakon predvidja. Placanje po tekucim transakcijama sa inostranstvom i otplata dospelih obaveza po kreditima, obavljaju se slobodno. Banka ovlascena za poslove sa inostranstvom, vrsi placanje prema inostranstvu, na osnovu naloga pravnog lica, preduzetnika ili fizickog lica.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe

To je ugovor u medjunarodnom poslovanju, pravni posao na osnovu kojeg se jedna strana (prodavac) obavezuje da drugoj ugovornoj strani (kupcu) prenese pravo svojine na robi i da tu robu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme robu. Ugovorne strane su, po pravilu, privredni subjekti – preduzeca, drustva, fizicka lica koja imaju svojstvo trgovca.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezan, teretan, komutativni ugovor. Moze biti sa trenutnim ili trajnim izvrsenjem obaveza. Moze biti adhezioni, na unapred datom formularu ili strane mogu birati formu u kojoj ce isti da zakljuce.

Bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji – to su roba (stvar) i cena. Ova dva elementa mora imati svaki ugovor, bilo odredjena, bilo odrediva. Po volji stranaka mogu biti dodati kao bitni jos neki elementi, kao sto su rok i uslovi izvrsenja, ili bilo koja druga stavka za koju neka ugovorna strana zahteva da bude ispunjena da bi doslo do zakljucenja ugovora.

Nebitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe – to su oni elementi bez kojih moze postojati ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, npr. klauzule koje se odnose na kvalitet robe, vreme i mesto isporuke, prevoz robe, ambalazu i sl. I nebitni elementi postaju bitni kada na njima insistira neka strana.

Dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe – ovaj ugovor ima obligaciono pravno dejstvo, jer istim nastaju prava i obaveze ugovornih strana. Iz ugovora nastaje obaveza prodavca da robu isporuci i kupca da plati ugovorenu cenu. Sklapanjem ugovora kupac ne postaje odmah vlasnik robe, vec poverilac kome prodavac treba da preda stvar u svojinu, a vlasnik postaje u momentu predaje stvari. Izuzeci su prenos skladisnice i teretnice sa prodavca na kupca, gde kupac postaje vlasnik dobijanjem tih papira u ruke.

Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji robe – to je roba. Da bi ona bila predmet ugovora trebalo bi da bude u slobodnom prometu, medjutim, u nizu drzava postoje ogranicenja koja se ticu objekata prometa (naoruzanje, vojna oprema, otrovi, droge i sl.). roba mora da zadovoljava covekove potrebe, da ima upotrebnu vrednost i vrednost i da moze biti predmet prometa. Predmet ugovora mogu biti stvari koje su odredjene po rodu ili individualno odredjene stvari.

Kolicina robe – mora biti predvidjena ugovorom. Prodavac i kupac mogu ugovoriti isporuku robe u kolicini koja moze da bude odrediva, terminima “od…do…” ; “cirka”, “oko”, “odprilike”, kada je dozvoljeno odstupanje od 2% - 5% od ugovorene kolicine; vagon – 10 tona bruto; cisterna - 10000 litara neto; “en bloc” – prodaja ukupne kolicine iz magacina… Kolicina se utvrdjuje u vreme i na mestu isporuke, ili ako to nije moguce, kupac mora utvrditi kolicinu cim to bude moguce, bez odlaganja.

Kvalitet robe – predstavlja skup svojstava robe (hemijska, tehnicka, fizicka, estetska…). U ugovoru mogu biti opisana svojstva robe ili se mogu koristiti prospekti, katalozi i

tehnicka dokumentacija koja se overava i cini sastavni deo ugovora. Obaveza je kupca da odmah po isporuci ili cim to bude moguce, utvrdi kvalitet robe. Pri medjunarodnoj prodaji kvalitet se moze utvrdjivati po uzorku, po standardu, sa pozivom na odredjene izraze (“kakva-takva” roba – bez prebiranja; “vidjeno-odobreno”…), po specifikaciji.

Cena robe – ekvivalent vrednosti za kupljenu robu koju placa kupac prodavcu. U ugovoru cena je odredjena ili odrediva. Trzisna cena je cena koja postoji odredjenog dana na konkretnom trzistu. Berzanska cena je ona koja postoji naa odredjenoj berzi na odredjeni dan i koja se objavljuje na listi berze. Fabricka cena predstavlja cenu nekog proizvoda prema kalkulaciji proizvodjaca koji je tu robu stavio u promet (najcesce se obracunava prema ceni utrosenog materijala, troskova proizvodnje, ceni radne snage, transportnih troskova i dr.). cena moze biti i propisana od strane nadleznog organa. Cena iz zakljucenog ugovora moze se izuzetno menjati u slucaju promenjenih okolnosti. Cena obuhvata neto tezinu robe, bez kasa skonta ili rabata, koju prodavac odbija od kupovne cene robe. Kupac placa cenu samo za neto tezinu, a ambalazu placa jedino ako je u pitanju neka posebno vredna ambalaza na kojoj je kupac insistirao, a inace nije uobicajena. Obracun cene vrsi se fakturom ili racunom koju ispostavlja prodavac i predaje kupcu za isporucenu robu. Na osnovu nje kupac isplacuje kupovnu cenu. Ona sadrzi oznaku mesta placanja, rok placanja, racun prodavca, kamate, ugovornu kaznu, troskove transporta i pregleda robe, rabate i druga snizenja. Faktura se dostavlja pri isporuci robe ili kasnije, a moze joj prethoditi profaktura koja kupcu sluzi da plati cenu i pribavi upotrebne dozvole.

Zakljucenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe

•Forma ugovora –iako su neformalni, u pojedinim slucajevima se propisima moze predvideti obavezna pismena forma ili obe strane se mogu sporazumeti da ona bude obavezna.

•Trenutak zakljucenja ugovora o medjunarodnoj prodaji – ako su obe strane prisutne, ugovor se smatra zakljucenim u momentu kada obe strane postignu saglasnost o bitnim elementima ugovora, tj. kada ponudjeni prihvati ponudu. Ako nisu prisutne obe strane, smatra se zakljucenim kada ponudilac primi izjavu ponudjaca da ponudu prihvata u celosti.

•Mesto zakljucenja ugovora – ako su strane prisutne, onda je to mesto gde su strane postigle saglasnost o sklapanju ugovora. U suprotnom, mestom sklapanja ugovora smatra se mesto gde prodavac ima poslovno sediste, a ako ih ima vise, mesto iz kojeg je poslao ponudu.

•Nacin zakljucenja ugovora – ponuda i prihvatanje ponude mogu se izvrsiti licnim putem, putem punomocnika, telefonom, faksom…

Obaveze prodavca

•Zakonske obaveze prodavca – odnose se na isporuku robe; rok isporuke; mesto isporuke i nacin isporuke.

•Obaveze prodavca za fizicka svojstva – prodavac ima obavezu da kupcu garantuje da roba poseduje ugovorena ili uobicajena svojstva.

•Garancija za pravna svojstva – prodavac mora omoguciti kupcu nesmetano koriscenje robe i zastititi ga od pravnog uznemiravanja trecih lica – evikcije.

•Obaveza prijema kupovne cene – ima obavezu da primi isplatu u vreme i u mestu i na nacin odredjen ugovorom, propisima i trgovinskim obicajima.

•Ostale obaveze prodavca – on moze preuzeti i druge obaveze koje se odnose na ambalazu, cuvanje robe, osiguranje, predaju odredjenih dokumenata i sl.

Obaveze kupca

•Zakonske obaveze kupca – kao uvoznik, kupac je duzan da pribavi odgovarajuce dozvole o uvozu.

•Obaveza placanja kupovne cene – kupac je obavezan da plati kupovnu cenu u vreme kada je to ugovorom predvidjeno i na nacin na koji je predvidjeno. Kupac ima obavezu da primi robu koju mu isporucuje prodavac i pri tome utvrdi da li su kolicina i kvalitet saglasni ugovoru.

Posledice neispunjenja prodavcevih obaveza

•Docnja prodavca sa isporukom robe – u tom slucaju kupac moze da zahteva ispunjenje ugovora i naknadu stete zbog kasnjenja; moze odustati od ugovora i traziti naknadu stete; moze izvrsiti kupovinu radi pokrica, tj. kupiti robu od treceg lica i traziti naknadu stete, s tim sto mora prethodno obavestiti prodavca koji je u docnji o nameravanoj kupovini.

•Docnja prodavca sa prijemom kupovne cene – nastupa kada prodavac bez opravdanih razloga odbije da primi isplatu cene. Tada je on u poverilackoj docnji i kupac tada moze da trazi naknadu stete; da deponuje iznos kupovne cene kod suda na trosak i rizik prodavca; da obustavi placnje ugovorne kamate na svoju novcanu obavezu dokse prodavac nalazi u docnji.

•Neispunjenje prodavceve obaveze u pogledu kolicine robe – kada kupac to utvrdi i prodavcu stavi do znanja, dolazi do odgovornosti prodavca zbog neurednog izvrsavanja obaveze isporuke robe. Kupac je duzan da primi manju kolicinu od ugovorene i placa kupovnu cenu samo za deo koji je primio. Ako je isporucena veca kolicina, kupac moze odbiti da primi visak robe, sem kada je odstupanje u dozvoljenim granicama. Moze i primiti visak robe i obracunati ga po ugovorenoj ceni. Ako je isporucena neka druga roba, a ne ona koja je predmet ugovora, kupac ima pravo da odbije prijem robe.

•Neispunjenje prodavceve obaveze u pogledu kvaliteta robe – prodavac odgovara za sve mane na robi koje su nastale u trenutku prelaska rizika sa prodavca na kupca, kao i nakon prelaska, ako su posledica nekog uzroka koji je postojao pre prelaska. Kupac je u obavezi da blagovremeno i uredno ustanovi mane robe i o tome obavesti prodavca. On tada ima mogucnost da odustane od ugovora, vrati robu i od prodavca trazi naknadu stete zbog neispunjenja ugovora; da vrati robu i zahteva ispunjenje ugovora, kao i naknadu stete zbog neurednog ispunjenja; da zahteva bonifikaciju, tj. smanjenje cene i naknadu stete zbog neurednog ispunjenja; da zahteva otklanjanje otklonjivih mana u primerenom roku, uz naknadu stete. Prodavac nece odgovarati za mane ako je u ugovoru postojala klauzula “kakva-takva”, “vidjeno-odobreno” i sl.,

sem ako se nije radilo o obmani prodavca. Ukoliko je primljena roba boljeg kvaliteta od ugovorenog ili uobicajenog, kupac mora da primi robu, ali nije duzan da plati cenu vecu od ugovorene.

•Neispunjenje prodavceve obaveze u pogledu pravne zastite – kupac je duzan da prodavca obavesti o pravnom uznemiravanju od strane trecih lica, u suprotnom prodavac nije odgovoran za stetu od evikcije. Medjutim, ako prodavac ne usoe da zastiti kupca koji ga je uredno obavestio, ovaj moze raskinuti ugovor i zahtevati povracaj cene, njeno srazmerno snizenje i naknadu stete.

•Neispunjenje ostalih prodavcevih obaveza – on je odgovoran i u slucaju da ne preda potrebna dokumenta, fakture i druge isprave, ako ne osigura robu a po ugovoru je to bilo predvidjeno itd.

Posledice neispunjenja kupcevih obaveza

•Docnja kupca sa placanjem kupovne cene – tada je on u duznickoj docnji. Ako je kupac robu primio, prodavac moze traziti samo placanje kupovne cene i naknadu stete zbog kasnjenja, kao i placanje zatezne kamate. Ako kupac jos uvek nije primio robu, prodavac moze odustati od ugovora i traziti naknadu stete; moze traziti isplatu ugovorene cene i naknadu stete; moze izvrsiti prodaju trecem licu radi obezbedjenja i traziti od kupca koji je u docnji razliku izmedju ugovorene i postignute cene, kao i naknadu stete, s tim sto kupca mora obavestiti o nameravanoj prodaji.

•Docnja kupca sa prijemom robe – nastupa kad kupac bez opravdanih razloga odbije da primi isporucenu robu ili ne preduzme potrebne radnje kako bi prodavcu omogucio da izvrsi isporuku. Tada prodavac moze da zahteva ispunjenje ugovora i naknadu stete; da odustane od ugovora i trazi naknadu stete; da izvrsi prodaju radi obezbedjenja itrazi naknadu stete; da deponuje robu u javno skladiste o trosku i na rizik kupca.

•Neispunjenje ostalih obaveza kupca – on je odgovoran i kada ne postavi blagovremeno sredstvo radi utovara robe, kad ne pruzi prodavcu garancije da ce platiti cenu, a ugovorom je bio obavezan da to ucini itd.

Prelaz svojine i rizika kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe

Ugovorne strane same ugovorom regulisu ta pitanja, ali ako to ne urade, primenjuju se sledeca pravila: rizik prelazi na kupca u momentu kada on robu primi; ako zadocni sa prijemom, rizik prelazi na kupca u momentu njegovog zadocnjenja; troskove prevoza do mesta opredeljenja snosi prodavac, a odatle kupac.

•Transportne klauzule – to su posebni trgovacki termini koji regulisu niz pitanja koja se odnose na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe i prevozu robe. Njima se regulisu pitanja mesta isporuke, prelaska rizika, placanja prevoznine i drugih troskova prevoza, pitanja osiguranja i sl. Nacinila ih je Medjunarodna trgovinska komora u Parizu 1936., ali su dopunjavane u vise navrata. Objavljene su pod nazivom INCOTERMS (International Comertial Terms). Sve klauzule imaju dispozitivan karakter, jer strane slobodno ugovaraju njihovu primenu. Njihova osnovna svrha je da

ugovorne strane sto jasnije predvide svoje obaveze. Ukoliko u ugovoru posoje posebne odredbe izmedju stranaka, iste dolaze ispred pravila INCOTERMS-a.

•Revizija pravila INCOTERMS-a iz 1990. – izvrseno je grupisanje odredbi i odrednica koje se javljaju u medjunarodnim trgovackim odnosima u 4 grupacije:

1)Stavljanje robe na raspolaganje kupcu u prostorijama prodavca – odredbe pod grupom E., npr. klauzula EXW franko fabrika – naznaceno mesto…

2)Druga grupa odredbi F, gde je prodavac u obavezi da robu isporuci vozaru kojeg je odredio kupac, npr. FCA – franko prevoznik, oznaceno mesto…; FAS – franko uz bok broda; FOB – franko brod.

3)Odredbe C, po kojima je prodavac duzan da ugovori prevoz, ali bez preuzimanja rizika od gubljenja i ostecenja robe.

4)Odredbe D, po kojima je prodavac duzan da snosi sve troskove i rizike koji se odnose na dopremu robe u odredjenu drzavu, odnosno zemlju destinacije, npr. DAF – isporuceno granica, DEQ – isporuceno franko obala, DDU – isporuceno i necarinjeno, DDP – isporuceno i ocarinjeno…

Posebni oblici ugovora o medjunarodnoj prodaji robe prema predmetu ugovora

•Medjunarodna prodaja investicione opreme – ovde prodavac cesto na sebe preuzima obavezu da robu montira, pusti u probni rad, vrsi nadzor za vreme probnog rada i obucava osoblje kupca za koriscenje opreme. Ovi se ugovori zakljucuju u pisanoj formi, jer se radi o velikim vrednostima predmeta ugovora.

Medjunarodna licitacija ima za cilj da omoguci investitoru da dodje do najpovoljnijeg izvodjaca (ponudjaca), dakle tu se kao ucesnici javljaju investitor, izvodjac radova i projektant koji radi za investitora.

Na osnovu ugovora o izvodjenju investicionih radova u inostranstvu, izvodjac se obavezuje da ce investitoru izgraditi gradjevinski objekat ili izvrsiti radove na vec postojecem, a ovaj se obavezuje da ce mu platiti ugovorenu cenu. Ugovorom se detaljno utvrdjuju pripremni i zavrsni radovi. Obaveza izvodjaca je da u skladu sa investiciono-tehnickom dokumentacijom izgradi objekat i preda ga investitoru, a obaveza ovog je da obezbedi tehnicku dokumentaciju, dobije odobrenje za gradnju, obezbedi finansijska sredstva i sl.

•Medjunarodni ugovor o prodaji transportnih sredstava – i ovde postoje posebna pravila, jer se radi o skupim transportnim sredstvima, a i zato sto se u nekim zemljama avioni i brodovi smatraju nepokretnostima i na odredjeni nacin se evidentiraju. Vrlo cesto je kod ovih ugovora predvidjen odredjeni garantni rok, u kome je prodavac duzan da otklanja nedostatke.

Posebni oblici ugovora o medjunarodnoj prodaji robe prema sadrzini ugovora

•Fiksna prodaja – obaveze kupca i prodavca (placanje cene i isporuka robe) moraju se izvrsiti u tacno odredjenom roku ili na tacno predvidjeni dan ili se ugovor automatski raskida.

•Prodaja na kredit – rodavac kupcu isporucuje robu, a ovaj ce isplatiti kupovnu cenu posle odredjenog roka. Kupac postaje vlasnih robe odmah, a ako bi cenu isplatio posle proteka roka, prodavac moze traziti naknadu stete. Postoje zemlje gde kupac postaje vlasnik tek kada isplati cenu u celini, tako da u tom slucaju moze se traziti povracaj stvari ako kupac ne plati cenu kako je dogovoreno.

•Prenumeraciona prodaja – kupac se obavezuje da unapred plati kupovnu cenu, bilo u ratama ili odjednom, i tek tada sledi isporuka robe. Ovakav ugovor se zakljucuje kada prodavac nije siguran u solventnost kupca ili nema dovoljno sredstava za proizvodnju.

•Prodaja po uzorku – ovde se zahteva da isporucena roba odgovara uzorku na osnovu kojeg je ugovor zakljucen. Uzorak se najcesce pecati i potpisuje od strane ugovornih strana i treceg lica, kako bi se izbegle zloupotrebe.

•Prodaja na probu – roba se daje kupcu na probu, i on je u obavezi da je isprobava sa paznjom dobrog privrednika i da u ugovorenom ili uobicajenom roku obavesti prodavca da je zadovoljan robom ili da je vrati ukoliko je nezadovoljan.

•Specifikaciona prodaja – pri zakljucenju ugovora odredjuju se vrsta, kolicina i osnovna cena robe, a pitanje kvaliteta se odredjuje kasnije, putem specifikacije koju kupac dostavlja prodavcu. Isporucena roba mora u svemu odgovarati specifikaciji. Ako kupac ne dostavi specifikaciju, prodavac je moze saciniti sam i ponuditi kupcu ili moze raskinuti ugovor.

•Prodaja sa pravom ponovnog otkupa – prodavac zadrzava pravo da u odredjenom roku stvar ponovo otkupi i vrati kupcu kupovnu cenu uz obavezu placanja nuznih troskova u vezi sa robom.

•Ugovor o sukcesivnoj isporuci – prodavac se obavezuje da ce kupcu sukcesivno isporucivati robu u odredjenim kolicinama i u odredjenom vremenskom periodu, a kupac da ce cenu placati sukcesivno.

Ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju

•Pojam - To je ugovor koji se medjunarodni trgovinski posrednik obavezuje da ce drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca, komitenta, dovesti u vezu sa nekim trecim licem, po pravilu iz zemlje u kojoj nije sediste nalogodavca, u cilju zakljucenja nekog privrednog ugovora iz oblasti spoljnotrgovinskog prometa roba ili usluga, a nalogodavac se obavezuje da ce posredniku platiti proviziju. Nalogodavac moze opozvati nalog za posredovanje i nije u obavezi da pregovara sa trec im licima koje je nasao posrednik, niti da sa njima sklopi ugovor pod uslovima koje je saopstio

posredniku, ali odgovara za stetu posredniku ako je postupio protivno savesnosti i postenju.

•Vrste posredovanja - Medjunarodnim posredovanjem u uzem smislu smatra se posao medjunarodnog mesetarenja, tj. dovodjenje u vezu dva lica u cilju zakljucenja nekog medjunarodnog privrednog ugovora. Medjutim, u sirem smislu, pod medjunarodno posredovanje spadaju i poslovi uvoza radi ponovnog izvoza, bilo u neizmenjenom ili promenjenom stanju; uvoz robe iz inostranstva i izvoz iste kolicine druge robe iz istog tarifnog broja; kupovina robe u inostranstvu i njena neposredna prodaja u inostranstvu itd.

Medjunarodno posredovanje moze biti: trgovinsko posredovanje pri obavljanju poslova kupovine i prodaje roba, vrsenju usluga, transporta i sl., kao i berzansko posredovanje na berzi.

Poslove medjunarodnog trgovinskog posredovanja mozemo svrstati u tri grupe:

1)Obavljanje u ime i za racun firme poslova koji prethode zakljucivanju ugovora, kao sto su prikupljanje podataka o stanju na trzistu, ispitivanje ponude i traznje i kretanja cena i sl.

2)Dovodjenje u vezu inostrane firme sa domacom privrednom organizacijom radi zakljucenja medjunarodnog ugovora, pri cemu posrednik ne zastupa ni jednu stranu, niti zakljucuje ugovore.

3)Poslovi koji se odnose na izvrsenje ugovora, dakle poslovi oko posredovanja, rezervisanja transportnih sredstava, carinjenja i sl., s tim sto nije duzan da vodi racuna o tome da li ugovorne strane ispunjavaju svoje obaveze.

•Zakljucenje ugovora o medjunarodnom posredovanju – kao ugovorne strane pojavljuju se spoljnotrgovinski posrednik (mesetar) i njegov nalogodavac (komitent). Medjunarodnim posrednickim poslovima, po pravilu, se bave spoljnotrgovinska posrednicka preduzeca i drustva, kao i trgovinske agencije. Ugovor je neformalan i moze se zakljuciti u bilo kojoj formi: usmeno, pismeno, telefonom… On je i dvostano obavezan i teretan.

•Obaveze medjunarodnog posrednika – on je obavezan da postupa sa paznjom dobrog privrednika; da vodi posrednicki dnevnik i izda posrednicki list; da izda zakljucnicu, kao dokaz o zakljucenom poslu; da cuva poslovnu tajnu; da daje potrebna obavestenja nalogodavcu; da cuva dokaze koji su od interesa za ugovorne strane, sve dok one ne izvrse svoje obaveze.

•Obaveze nalogodavca – placanje naknade (provizije) za ucinjenu uslugu; naknada troskova koji su ugovoreni.

Ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju – agenturi

•Pojam – ovim ugovorom zastupnik (agent) se obavezuje da ce u ime i za racun nalogodavca zakljuciti jedan ili vise medjunarodnih privrednih ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu za svaki zakljuceni ugovor isplati proviziju. Nalogodavac moze na istom podrucju imati vise zastupnika, ali zastupnik ne moze, bez pristanka nalogodavca, na istom podrucju i za istu vstu poslova raditi za jos nekog nalogodavca.

•Razlike izmedju ugovora o medjunarodnom posredovanji i medjunarodnom trgovinskom zastupnistvu – posrednik se bavi samo posredovanjem, a zastupnik je ovlascen i da zakljucuje ugovore; posrednik ugovore zakljucuje u svoje ime i za svoj racun, a zastupnik u ime i za racun nalogodavca; veza izmedju zastupnika i nalogodavca je trajnija, dok se veza posrednika i nalogodavca zavrsava dovodjenjem nalogodavca u vezu sa trecim licem.

•Vrste zastupnistva

1)Unutrasnje i medjunarodno zastupanje

2)Opste (generalno) i specijalno (posebno) – zavisno od toga da li je zastupnik ovlascen da trajno zakljucuje sve ili odredjene ugovore za nalogodavca na teritoriji neke drzave ili da obavi odredjeni pravni posao (ili nekoliko tacno odredjenih poslova) za nalogodavca.

3)Obicno i del credere medjunarodno zastupanje – kod obicnog zastupanja odgovornost zastupnika je blaza, jer odgovara sa savestan i strucni izbor treceg lica, ali ne i za njegov rad, dok del credere zastupnik garantuje za rad treceg lica i duzan je da nalogodavcu nadoknadi stetu zbog neizvrsavanja obaveza treceg lica.

4)Prema podrucju obavljanja delatnosti – mesno (u jednom mestu); oblasno (u jednom sirem podrucju); generalno(u jednoj ili vise drzava).

5)Prema obimu ovlascenja – posebno (odnosi se samo na odredjene pravne poslove) i opste (odnosi se na sve poslove).

6)Prema nacinu obavljanja delatnosti – stalna, putujuca i kombinovana zastupnistva.

•Zastupanje inostranih firmi u SRJ – zastupanjem stranih lica smatra se obavljanje u ime i za racun stranih lica poslova koji prethode zakljucivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili pruzanju usluga, zakljucivanje tih ugovora i poslova koji se odnose na njihovo izvrsavanje. Preduzece koje je generalni zastupnik obavezno je da obezbedi potrosni materijal, servis, pribor i rezervne delove za odrzavanje uvezene opreme i trajnih dobara, u roku od najmanje tri godine od uvoza. Usluge servisiranja moze poveriti i drugom preduzecu, pravnom licu ili privredniku, ako je upisan u sudski registar kod nadleznog organa.

•Zakljucivanje ugovora o medjunarodnom trgovinskom zastupanju – ovaj ugovor je dvostrano obavezan i teretan posao, obe strane imaju prava i obaveze. Zakljucuje se u pisanoj formi i evidentira kod nadleznog organa.

•Obaveze i prava zastupnika – on ima obavezu da zakljuci jedan ili vise ugovora za racun i u ime nalogodavca, sa trecim licima; da se pridrzava uputstava koje mu je dao nalogodavac; da cuva njegove interese; da ga obavestava o svemu sto je od znacaja za konkretni posao; da cuva poslovne tajne; da ga zastupa samo na odredjenoj teritoriji; da vodi knjige; da izdaje zakljucnice pri sklapanju ugovora sa trecim licem; da izvrsi obracun sa nalogodavcem, najcesce kvartalno; da drzi konsignaciono skladiste i obavlja servis. Zastupnik ima pravo na proviziju; na naknadu troskova; na avans i na zadrzavanje uzoraka, modela i sl.

•Obaveze nalogodavca – on ima obavezu da na raspolaganje zastupniku stavi dokumentaciju i potreban materijal, neophodan za obavljanje posla; da obavesti zastupnika da li prihvata ili odbija zakljucenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika;da plati proviziju zastupniku; da plati zastupniku troskove koje je ovaj napravio u korist nalogodavca ili po njegovom nalogu.

•Prestanak ugovora – ugovor na odredjeno vreme prestaje istekom tog vremena. Ugovor na neodredjeno vreme moze biti raskinut krajem svakog tromesecja i moze biti raskinut i bez otkaznog roka ako za to postoji opravdan razlog, o cemu odlucuje sud.

•Zalozno pravo – zastupnik ima pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodavca, u cilju obezbedjenja naplate svojih dospelih potrazivanja nastalih u vezi sa ugovorom o zastupanju.

•Posebni ugovori o prodaji strane robe sa konsignacionog skladista

1)Ugovor o prodaji robe sa konsignacionog skladista - ugovor se zakljucuje na rok koji ne moze biti kraci od godinu dana, mora da sadrzi, pored ostalih elemenata koje mora sadzati svaki ugovor o zastupanju, i vrednost robe, troskove transporta, osiguranja, skladistenja i odrzavanja konsignacije. Prodaja se obracunava i placa u stranoj valuti.

2)Ugovori o pruzanju usluga za odrzavanje uvezene opreme i trajnih dobara za licnu potrosnju – ovaj ugovor, pored ostalih obaveznih elemenata, mora da sadrzi i: obavezu snabdevanja servisa rezervnim delovima; obavezu stranog lica da opremi servis specijalnim alatima i masinama.

Komisioni posao u medjunarodnom poslovanju

•Pojam ugovora – to je ugovor kojim se komisionar obavezuje da u svoje ime, a za racun komitenta, obavi jedan ili vise poslova, a komitent se obavezuje da ce komisionaru za to platiti odredjenu naknadu – proviziju. Predmet ugovora moze biti prodaja i kupovina robe, investicija, hartija od vrednosti, prevoz, osiguranje i sl. Prednosti za komitenta: moze nabavljati robu direktno od velikih proizvodjaca i pri

tome placati manju cenu, moze stupiti u odnos sa preduzecima sa kojima ne zeli da posluje javno, moze doci do dela kupovne cene i pre nego sto se roba proda.

•Vrste ugovora o komisionu

1)prodajni komision, gde komisionar preuzima na sebe obavezu da nastoji da robu komitenta proda trecem licu;

2)kupovni komision, gde se komisionar obavezuje da kupi odredjenu robu za racun komitenta;

3)komision u medjunarodnom transportu, gde se komisionar obavezuje da u svoje ime a za racun komitenta zakljuci ugovor o medjunarodnom prevozu robe sa vozarom (vremenom se ova vrsta komisiona razvila u ugovor o medjunarodnoj spediciji);

4)Komision sa klauzulom “star del credere”, gde se komisionar obavezuje da zakljuci ugovor sa trecim licem i da garantuje da ce ono ispuniti obaveze iz ugovora.

•Zakljucenje ugovora – moze se zakljucivati u bilo kojoj formi, ali je to najcesce pisana forma. Ugovorne strane su komisionar i komitent. Predmet ugovora je prodaja robe, hartija od vrednosti, pojedini bankarski poslovi, berzanski poslovi, zakljucenje ugovora o prevozu itd. U komisionom poslu postoje tri faze:

1)Komisionar zakljucuje ugovor o komisionu sa komitentom, koji mu daje nalog da obavi odredjeni posao;

2)Komisionar zakljucuje ugovor sa trecim licem;

3)Obracun izmedju komitenta i komisionara, gde komisionar prenosi ekonomsku dobit na komitenta.

•Obaveze komisionara – izvrsavanje komitentovih naloga; zakljucenje ugovora sa trecim licima; zastita komitentovih interesa; obavestavanje komitenta o vaznim pitanjima vezanim za izvrsenje naloga; cuvanje poslovne tajne; vodjenje knjiga; obracun sa komitentom.

•Prava komisionara – pravo na proviziju; pravo na naknadu troskova.

•Obaveze komitenta – placanje provizije; placanje naknade troskova.

•Zalozno pravo komisionara i odnosi sa trecim licima – on ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu i pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potrazivanja, pre ostalih komitentovih poverilaca. Komitent ima pravo da zahteva ispunjenje potrazivanja iz posla koji je komisionar zakljucio za njegov racun sa trecim licem, kada mu ih komisionar ustupi.

•Samostalno istupanje komisiona – u nekim slucajevima komisionar ima pravo da sam kupi robu od komitenta ili mu proda svoju, pri cemu komitent mora sa tim biti upoznat i saglasan. Komisionaru pripada tada pravo na proviziju, bez obzira na njegovo samostalno istupanje.

Ugovor o medjunarodnom uskladistenju robe

•Pojam ugovora – to je ugovor o trgovinskim uslugama, kojim se skladistar obavezuje da primi i cuva odredjenu robu i preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog ocuvanja u odredjenom stanju i da je na zahtev ostavioca ili drugog ovlascenog lica preda, a ostavioc se obavezuje da za to plati odredjenu naknadu.

•Vrste skladista:

1)Javno skladiste – tu se cuva roba svih deponenata, bez obzira na vrstu robe, sem kada je u pitanju skladiste specijalizovano samo za odredjene vrste robe. Javna skladista mogu obavljati i druge sporedne usluge, kao sto su zakljucenje ugovora o medjunarodnom prevozu uskladistene robe, o osiguranju, obavljanje carinskih, sanitarnih i drugih formalnosti sa robom. Zabranjeno im je da zakljucuju ugovore o kupovini i prodaji robe, sem u izuzetnim slucajevima (kvar robe) i uz znanje carinskih organa.

2)Carinsko skladiste – zatvorena prostorija ili ogradjeni pokriveni prostor namenjen smestaju carinske robe, gde se moze smestati uvozna neocarinjena roba, domaca roba, domaca roba ocarinjena za izvoz i roba koja se provozi. Sva ova roba je pod carinskim nadzorom.

3)Carinsko smestiste – zatvorena prostorija ili ogradjeni pokriveni ili nepokriveni prostor koji preduzecu (ili drugom pravnom licu) sluzi za privremeni smestaj uvozne neocarinjene robe ciji je ono vlasnik.

4)Konsignaciono skladiste - zatvorena prostorija ili ogradjeni pokriveni ili nepokriveni prostor koje otvara preduzece registrovano za spoljnotrgovinski promet radi smestaja uvozne carinske robe u svojini stranih firmi sa kojima je zakljucilo ugovor o konsignacionoj prodaji te robe na domacem trzistu. Konsignaciono skladiste podrazumeva postojanje ugovora o zastupanju strane firme. Roba je pod carinskim nadzorom. Obaveza placanja carine nastaje kad roba napusta skladiste i ide u slobodan promet.

5)Specijalizovana skladista strane robe i robe domace proizvodnje – mogu se otvarati u lukama otvorenim za medjunarodni saobracaj u cilju snabdevanja stranih i domacih plovnih objekata i vazduhoplova.

6)Slobodne carinske prodavnice – mogu se otvarati na prelazima sa pasoskom i carinskom kontrolom, a prodaju robe putnicima koji dolaze, odlaze ili su u tranzitu.

7)Slobodne zone – sastavni deo teritorije nase zemlje, gde vazi poseban rezim poslovanja i gde se roba proizvodi pod posebnim pogodnostima – ne placa se carina na opremu i repromaterijal za proizvodnju robe koja je namenjena izvozu.

8)Carinske zone – deo carinskog podrucja gde se primenjuju posebne mere carinskog nadzora i olaksice u pogledu carinskog postuoka. Otvaraju se u pomorskim lukama , recnim ili vazduhoplovnim pristanistima otvorenim za

medjunarodni saobracaj. Tu se moze obavljati i utovar, pretovar i

uskladistenje neocarinjene robe koja se uvozi, domace ocarinjene i neocarinjene robe namenjene izvozu i robe koja se provozi, sortiranje, merenje, pakovanje.

•Znacaj skladista – sluze smestaju i cuvanju robe, doprinose boljem snabdevanju trzista.

•Zakljucenje ugovora o uskladistenju – spada u neformalne ugovore. To je dvostrano teretni ugovor. Ugovor se smatra zakljucenim kada skladistar primi robu. Ostavodavac moze podici robu i pre ugovorenog roka, a ako to ne ucini u ugovorenom roku ili po isteku od godinu dana kada rok nije ugovoren, skladistar ima pravo da za njegov racun robu proda na javnoj aukciji, a u obavezi je da ostavodavca o toj nameri obavesti i da mu da rok od najmanje 8 dana da robu podigne.

•Obaveze skladistara – objavljivanje opstih uslova poslovanja; prijem robe na uskladistenje, zavisno od slobodnih kapaciteta; cuvanje robe; vodjenje poslovnih knjiga; izdavanje skladistnice, ona najcesce ima dva dela – priznanicu (potvrda o pravu svojine na robi koja je u skladistu, koristi se za prenos prava svojine) i zaloznicu (varant, njime se roba moze dalje zalagati radi dobijanja kredita i sl.); cuvanje interesa deponenta i izvrsavanje njegovih naloga; izdavanje robe.

•Obaveze ostavodavca - isplata naknade; naknada troskova.

•Pravo zaloge i prodaje robe – skladistaru pripada pravo zaloge dok se roba kod njega nalazi. On ima pravo da robu proda kada po isteku ugovorenog roka deponent robu ne podigne, kada je roba u kvaru, kad deponent nije izvrsio obaveze prema skladistaru. Iznos dobijen prodajom dostavlja se deponentu, nakon odbitka potrazivanja skladistara.

Ugovor o medjunarodnom prevozu

•Pojam – ovim ugovorom se medjunarodni prevozilac obavezuje da na odredjeno mesto preveze neko lice ili stvar, a putnik tj. posiljilac se obavezuje da za to isplati odredjenu nadoknadu.

•Obaveza prevozioca – on je duzan da redovno i uredno odrzava objavljenu liniju i na prevoz primi svako lice i svaku stvar kada ispunjavaju uslove koji su odredjeni u objavljenim opstim uslovima.

•Odustajanje od ugovora – posiljilac, odnosno putnik, moze odustati od ugovora o prevozu pre zapocetog izvrsenja, ali je duzan da nadoknadi stetu prevoziocu. Moze odustati od ugovora i kada prevozilac kasni toliko da on vise nema interes za ugovoreni prevoz.

•Visina naknade za prevoz – ne moze biti ugovorena u iznosu vecem od onog koji je odredjen tarifom ili drugim objavljenim aktom.

Ugovor o medjunarodnom prevozu stvari

•Predaja stvari – medjunarodni prevozilac obavezan je da robu koju je primio preda na odredjeno mesto posiljiocu ili odredjenom licu (primaocu). Posiljilac je obavezan da vozara obavesti o vrsti posiljke, sadrzini, kolicini, metu gde treba da bude prevezena, imenu i adresi primaoca, svom imenu i adresi. Ako se radi o posiljci u kojoj se nalaze dragocenosti, HOV i sl., posiljilac mora obavestiti prevozioca o tome na vreme, da bi se preduzele odgovarajuce potrebne mere.

•Medjunarodni tovarni list - ugovaraci se mogu sporazumeti da se nacini tovarni list, koji sadrzi ime i adresu posijaoca i prevozioca, vrstu, sadrzaj i kolicinu posiljke, mesto opredeljenja, izvor naknade za prevoz ili zabelesku da je placena unapred. On ne predstavlja ugovor o prevozu.

•Odnosi posiljaoca i prevozioca

1)Pakovanje – posiljalac je u obavezi da stvari upakuje na uobicajeni nacin kako ne bi doslo do stete.

2)Naknada za prevoz i troskovi u vezi sa njim - kada u tovarnom listu nije navedeno da posiljalac placa naknadu za prevoz, onda ih placa primalac.

3)Raspolaganje posiljkom – posiljalac ima pravo da raspolaze posiljkom i menja naloge sadrzane u ugovoru, da trazi da mu se posiljka vrati ili preda drugom vozaru. To pravo prestaje kada posiljka stigne u mesto opredeljenja.

4)Odredjivanje medjunarodnog prevoznog puta – prevozilac je u obavezi da izvrsi prevoz ugovorenim putem, a ako nije ugovoren, onda putem koji najvise odgovara interesima posiljaoca.

5)Postupanje kada posiljka ne moze da bude predata – moze se desiti da primalac ne moze da bude obavesten o prispecu posiljke, da ne isplati naknadu prevoziocu ili da odbije prijem robe. Prevozilac je obavezan da o tome obavesti posiljaoca i od njega zahteva uputstva, a ako ovaj nista ne preduzme, prevozilac ima pravo da robu proda, od postignute cene naplati svoje potrazivanje, a ostatak sume polozi kod suda.

•Odnosi prevozioca i primaoca

1)Obavestenje o prispecu posiljke – prevozilac je obavezan da primaoca bez odlaganja obavesti o prispecu posiljke.

2)Pravo primaoca da zahteva predaju posiljke.

3)Obaveza isplata naknade za medjunarodni prevoz.

•Odgovornost prevozioca za gubitak, ostecenje ili zadocnjenje posiljke

1)Gubitak ili ostecenje – prevoznik je odgovoran za gubitak ili ostecenje koji se dogode od preuzimanja do predaje robe, osim u slucaju kada je to prouzrokovano svojstvima posilje ili spoljnim uzrocima koji se nisu mogli predvideti niti izbeci. Visina naknade se utvrdjuje prema trzisnoj vrednosti posiljke u vreme predaje, osim ako nije drugacije dogovoreno. U slucaju gubitka ili ostecenja neke skupocene stvari, prevozilac je duzan da nadoknadi stetu samo ako je bio obavesten o njenoj vrednosti.

2)Preuzimanje robe bez prigovora – odgovornost prevozioca prestaje kada primalac preuzme posiljku bez prigovora, osim kada se radi o ostecenjima koja nisu mogla biti opazena u casu predaje, tada primalac mora obavestiti prevoznika odmah po otkrivanju ili najkasnije u roku od 8 dana od preuzimanja stvari.

3)Odgovornost prevozioca za zadocnjenje – prevozilac je odgovoran za zadocnjenje, osim kada je u pitanju visa sila.

•Pravo zaloge – prevozilac ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate radi prevoza, dok njima raspolaze, a radi obezbedjenja naplate naknade za prevoz.

Ugovor o medjunarodnom prevozu robe zeleznicom

•Pojam ugovora – ugovor na osnovu kojegse zaleznica obavezuje da robu, koju je predao posiljalac, preveze iz otpremne stanice u uputnu stanicu i preda je primaocu, dok se posiljalac obavezuje da za to plati odredjenu nadoknadu. Ugovor je zakljucen kada primalac primi na prevoz stvari sa tovarnim listom, a prijem se potvrdjuje stavljanjem datuma i ziga otpremne stanice na medjunarodni tovarni list.

•Vrste ugovora o prevozu robe zeleznicom – mogu se podeliti na ugovore u unutrasnjem i madjunarodnom zeleznickom prevozu; ugovore o sporovozu i brzovozu; o prevozu kolske (vagonske) i komadne (dencane) posiljke.

•Elementi ugovora – bitni elementi ugovora su ugovorne strane, predmet ugovora i cena prevoza.

•Obaveze zeleznice

1)Prijem robe – obaezna je da primi svku robu bez obzira na posiljaoca.

2)Ustanovljenje tezine i broja komada posiljke.

3)Nacin medjunarodnog prevoza i prevozni put – zeleznica je u obavezi da prevoz izvrsi otvorenim ili zatvorenim kolima, zavisno od zelje posiljaoca. Kod brzovozne posiljke posiljalac sam odredjuje put, a kod sporovozne ga odredjuje zeleznica, a vozarinu obracunava po onom prevoznom putu koji je najpovoljniji za posiljaoca.

4)Rokovi prevoza – otpravni rok je vreme potrebno zeleznici da robu pripremi za prevoz, a prevozni rok vreme potrebno za stvarni prevoz.

5)Obaveze utvrdjivanja gubitka ili ostecenja robe -